Izvor: Blic, 10.Jan.2017, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
POGLEDAJ GORE, NA NEBESIMA SAM Ivan Ivačković o godini bez Dejvida Bouvija
Svet danas obeležava prvu godinu u kojoj postoji bez Dejvida Bouvija. Savladan višemesečnom teškom bolešću, Bouvi je preminuo 10. januara 2016, svega dva dana posle 69. rođendana i objavljivanja albuma „Blackstar“.
Na toj tmurnoj, dirljivoj i u isti mah briljantnoj ploči suočio se sa sopstvenom smrću; istovremeno ju je najavio i pretvorio u umetničko delo. Način na koji je to učinio – opisavši je kroz pojedine stihove i simulirajući je u spotu za pesmu „Lazarus“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << – još uvek podjednako impresionira i rastužuje. „Pogledaj gore, na nebesima sam/ Imam ožiljke koji se ne vide/ Pogledaj gore, čoveče, u opasnosti sam/ Nemam više šta da izgubim“, peva Bouvi u tom spotu, ležeći na bolničkom krevetu.
Neće preterati niko ko kaže da je Dejvid Bouvi jedan od najvažnijih umetnika dvadesetog veka. Zamah stvaranja bio je kod njega izuzetno jak i širok. Okušao se kao autor tekstova i muzike, pevač, gitarista, saksofonista, glumac, slikar... Nemirnog duha i u neprestanoj kreativnoj groznici, veći deo karijere proveo je pokušavajući da umakne kategorijama u koje su ga najčešće gurali, kategorijama kao što su „pop zvezda“ ili „rok muzičar“. Umeo je da izjavi: „Držite me dalje od te grozne stvari zvane rokenrol.“
Ipak, u rokenrolu – čije granice je pomerio u meri koja bi se mogla nazvati revolucionarnom – ostavio je najdublje tragove. Ako bismo morali da odaberemo jednog čoveka koji je od roka napravio umetnost, Bouvi bi nesumnjivo bio najozbiljniji kandidat. To je uglavnom činio sedamdesetih godina prošlog veka, upustivši se u nezapamćeni žanrovski slalom kroz glem rok, „plastični soul“, kao i eksperimentalni i art-rok. Albumi koje je tada snimio – „The Rise and Fall of Ziggy Stardust...“, „Station To Station“ i „Heroes“ samo su neki od njih – čine ogrlicu u kojoj svaki biser blista čarobnim sjajem. Ujedno, u pokušaju da pobedi stidljivost tako što će se maskirati u nekog drugog, kreirao je nekoliko alter likova i šokirao publiku šljaštećim kostimima Zigija Stardasta ili kokainskom dijetom Vitkog Belog Vojvode.
Početkom osamdesetih, sa albumom „Let’s Dance“, postao je umiljati i ljubazni superstar. Neki kritičari, zatečeni i iznenađeni, zamerili su mu što se od umetničkog inovatora i hrabrog istraživača ljudskog mračnjaštva srozao na konvencionalnu pop zvezdu. Takvi su zaboravili da je Bouvi oduvek voleo da zbunjuje i vuče poteze koji se najmanje očekuju. Ipak, maska pop zvezde uskoro je i njega počela da žulja, pa ju je pred kraj osamdesetih skinuo i vratio se eksperimentisanju. Snimao je albume čija je atmosfera bila ili turobna („Outside“ je govorio o vezama između zločina i umetnosti) ili melanholična (poslednji takav bio je „Reality“).
Pošto mu je za rukom pošla retka stvar – da u istom trenutku povrati ugled rezervisan za alternativne umetnike i zadrži status planetarne zvezde – Bouvi je na prelazu iz jednog milenijuma u drugi uveo karijeru u miran tok. Unutar prijatne rutine smenjivali su se albumi i turneje koje su ih promovisale. Njegov privatni život takođe je postao izrazito uredan. Posle krajnje nekonvencionalnog braka sa Endži Barnet, braka koji je trajao taman koliko su trajale i sedamdesete, i iz kojeg je imao sina Dankana, sreću je početkom devedesetih našao sa somalijskim top modelom Iman. U tom dugom i stabilnom braku dobili su ćerku Aleksandriju.
Život mu se još jednom radikalno promenio 2004. godine. Za vreme koncerta u Nemačkoj doživeo je začepljenje srčane arterije i završio na operacionom stolu. Nikada više nije održao koncert, a naredni album, nazvan „The Next Day“, objavio je skoro čitavu deceniju kasnije. Bio je to verovatno najveći povratak u istoriji rok muzike; činilo se da veću pažnju ne bi izazvalo ni vaskrsnuće Džimija Hendriksa. Sam album nije bio dostojan tolikog interesovanja, mada je slušaoca lako pridobijao introspektivnim momentima i Bouvijevim referisanjem na sopstvenu prošlost. „Blackstar“, majstorska, stilski raznolika ploča na kojoj preovlađuju art-rok i džez, trebalo je da bude samo jedan od mnogih novih koraka. Međutim, kosmos – na koji je Bouvi često voleo da se poziva – odlučio je da ga pretvori u njegov umetnički i ljudski epitaf.
Dejvid Bouvi je prešao dugačak put. Na početku tog puta bio provokator bez premca. Zapanjio je svet izjavama: „Ja sam gej“ (1972, kada je to još bio razlog za zaprepašćenje) i „Snažno verujem u fašizam“ (1976; već naredne godine je ovo porekao, pravdajući se da je zbog ogromnih količina kokaina bio „van sebe i potpuno lud“). Na kraju puta je pak, kako se to obično kaže, bio ikona popularne kulture, ali i priznati, uticajni umetnik u čijim su radovima elitisti uživali bar koliko i široka publika. Planeta ga je oplakala sa ljubavlju rezervisanom za one koji su nas vaspitali, nepovratno nam raširili vidike i otkrili nove svetove.
Majore Tome, neka ti je laka svemirska odiseja.
.jpg)
