Izvor: Politika, 22.Okt.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi život odbačenih stvari
Obilazeći otpade našla sam istrošene, zarđale, raspadajuće predmete koji su u meni izazvali lavinu emocija i asocijacija
Trenutno sam u nekoj novoj „dimenziji”. Pokušavam da oživim i dam značaj odbačenim, neupotrebljivim predmetima kao što su korodirani metal, žica, kanap, drvo... kako bi dobili neku novu vrednost i smisao. Osećam seispunjeno, uz podršku moje porodice i sinova Aleksandra i Đorđa koji svojom kreativnošću učestvuju podjednako u realizaciji budućih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objekata. A plod ukrštanja ovih naših energija i kreacija ljubitelji slikarstva moći će da vide od večeras u 19 časova u Galeriji ULUS, pa do3. novembra, kaže slikarka Danica Masniković na početkurazgovora za „Politiku”, uoči otvaranja izložbe objekata „Reciklirana prošlost”.
Danica Masniković je na domaćoj likovnoj sceni prisutna od 1966. kada je priredila prvu samostalnu izložbu, a svojim opusom izdvojila se kao autentičan savremenik. Izloženiobjekti nastali su u prethodne četiri godine, kao i prvi rad izveden u ovom mediju iz 1989. godine. Umetnica je izlagala na više od 200 samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Izložbom „Reciklirana prošlost” predstavljate se u novom svetlu. Da li ona govori o Vašim potrebama da iskusite treću dimenziju u slikarstvu i možda naznačite važnost ekologije?
Ekološke teme su uvek bile prisutne i umetnost kao fluidan nastavak, priroda me inspiriše da ta divnastvorenja, životinjsko carstvo, pretočim u sliku. Prethodne samostalne izložbe su bile obeležene zvučnim koloritom i impozantnim formatima. Vrline – sklad, harmoniju, pronalazila sam u prirodi. Raspevani pevci, ćutljive iguane, konji u galopu, morski konjici, ptice pevalice su se ušuškale na mojim slikama. Vremenom se pokazala potreba da dodirnem materiju, želja za trećom dimenzijom se izrodila kada sam obišla otpade nalazeći odbačene, istrošene, zarđale, raspadajuće predmete koji su u meni izazvali lavinu emocija i asocijacija. Prva moja pomisao je bila kako da im udahnem novi život. Stovarišta, đubrišta postala su deo mog interesovanja zato što je upravo priroda bila kreator njihovog savršeno–nesavršenog oblika.
Među novim delima koja izlažete nalaze se galije i brodovi, kakvo značenje imaju ?
Recikliranjem prošlosti došla sam do neverovatnih otkrića. Limeni brodovi, galije uplovili su u moju maštu. Nosorozi, kameleoni, sove… takođe su sa patinom korozije, zarđalosti tražili podjednako svoje mesto. Sva ta dela – objekti velikih dimenzija– odišu nekom arhaičnošću. Možda i nostalgijom. Moja plovila se lagano kreću u nepoznatom pravcu, ka nekoj sasvim novoj dimenziji. Jer, sva moja dela odišu dinamikom, pokretom... Ona predstavljaju beg od ere kompjuterizacije, veštačke inteligencije i androizacije.
U mladosti, birajući između muzike i slikarstva, odlučili ste se za slikarstvo: Kakvu muziku danas slušate u ateljeu?
Uverena sam da su sva moja dela obojena muzikom. Svirajući klavir tvrdoglavo sam odbijala vežbe etida i skala, volela sam sama da komponujem i improvizujem. I danas to radim samo što sam klavir zamenila slikarskim platnom, četkica u mojim prstima predstavlja dirigentsku palicu, a paleta čini moj mali orkestar. Kao što tišina može da dočara muziku, tako i belo platnopredstavlja imaginarnu sliku. Muzika je postala neodvojiv deo mog stvaralaštva. Volim da slušam kul džez, uživam uz virtuozno pevanje Mahalije Džekson, Bili Holidej i, najzad, Ele Ficdžerald, od koje sam prilikom njenog gostovanja u Domu sindikata 1961. godine, dobila na dar posvetu u katalogu, zajedno sa Oskarom Pitersonom. Mojoj sreći nije bilo kraja.
Akademiju u Beogradu završili ste u klasi Boška Karanovića, a potom ste i osvojili najveću nagradu za grafiku. Šta Vam danas znače nagrade, a šta grafika i akvarel?
Završetkom studija na Likovnoj akademiji 1965. godine i magistrature, našla sam se na novom početku. Osvajanje Velikog pečata Grafičkog kolektiva, najuglednije nagrade za grafičku umetnost, za mene je bio vetar u leđa. Na moju žalost, oprostila sam se od grafike jer je zahtevala posebne uslove u kojima umetnik radi, a ja tada nisam imala ni atelje. Vremenom se pokazalo da je to bio dobar potez jer se možda nikada ne bih upustila u avanturu slikanja. Sledećih 15 godina negovala sam crtež kao definitivnu likovnu disciplinu, jer je crtež osnova svake buduće slike. Nagrađivana sam iz svih oblasti likovne umetnosti –za grafiku, crtež, sliku i akvarel. U mladosti nagrade deluju podsticajno i stimulativno. U mojim zrelim godinama više ih ne očekujem jer smatram da one treba da budu podstrek nekim novim generacijama.
