Izvor: Politika, 09.Mar.2015, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne lovim priče, one love mene
Dok sam intervjuisao Dajanu Krol, iza nje je vino pio Erik Klepton. Molio sam Boga da ne ode pre nego što završimo, samo da mu stisnem „sporu ruku”
– Početnu emociju džeza osetio sam u kući. Moj otac bi razvukao lice u osmeh kad god bi na televiziji čuo neki diksilend ili sving, i odmah prstima podržavao ritam – kaže Vojislav Pantić, matematičar i džez kritičar, koji je nedavno predstavio više od četrdeset svojih tekstova na izložbi „Džez skice” u Galeriji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Akademije 28” u Beogradu. Izložba će biti sačuvana, a neki eksponati i dalje izloženi u „Akademiji 28” i u Centru „Đuro Salaj”. Inspiracija za naziv „Džez skice”, što je i naziv njegove kolumne u „Politikinom” dodatku „Kultura, umetnost, nauka”, potiče od Majlsa Dejvisa i njegovih „Skica Španije”. Nema boljeg albuma za slušanje u mraku, kada vam je teško ili kada gorite od ljubavi, ističe Pantić.
– Kada je u Beogradu prvi put svirao Erik Klepton, otišao sam na koncert samo zbog teksta Pece Popovića, u kome je pisalo da „dolazi Bog”. Tako me je opčinio bluz, počeo sam da skupljam ploče, pa ubrzo dobio priliku da uređujem bluz sat u kultnoj emisiji „Sav taj džez”, Beograda 202. Prvi tekst sam objavio u časopisu „Rok”, 1987. godine, intervju sa mojim bluz idolom, Džonom Mejlom. Čak sam puštao i bradu da ličim na njega. Džezom me je inficirao nastup sastava „Veder riport” na Beogradskom džez festivalu 1980. godine. Kasnije sam postao „inventar” legendarnih džem sešna u Domu omladine. Dočekivali smo jutro uz Tonija Skota i „St. Tomas”, pa odlazili na burek pre spavanja. Godine 1987. našao sam se na „Nort si džez festivalu” u Hagu, najvećem džez samitu na svetu, i džez je prevagnuo! Uhvatio me je svojom slobodom, drskošću, čudesnim sklopom raznolikih, a uvek jakih emocija – priseća se naš sagovornik, inače zaposlen na Učiteljskom fakultetu u Beogradu kao viši stručni saradnik i profesor geometrije u Matematičkoj gimnaziji.
Džez približavate čitaocima kroz priče o ljudima, mestima, vozovima, vinima... Kako „lovite” te svoje priče?
One love mene. Dok sam intervjuisao Dajanu Krol, iza nje je vino pio Erik Klepton. Molio sam Boga da ne ode pre nego što završimo, samo da mu stisnem „sporu ruku”. Džo Zavinul je okretao lice mom diktafonu i leđa kameri nemačke televizije zato što je kao dete navijao za Crvenu zvezdu, Marija Šnajder se u obraćanju diplomcima koledža Istmen pitala zašto bombarduju Srbe, sa Čarlsom Lojdom i Doroti Dar sam se sprijateljio na trećem pitanju i drugom gutljaju crvenog „kondrijea”. Na putu iz Holandije za Peruđu moram da prođem kroz Lion, pa malo dalje otkrijem raj Vijenskog festivala i atašea za štampu prezimena Budimir, ponosnog što mu je konačno došao „rođak” iz Srbije. Posle me vodi u obližnji vinograd i dok vlasnik kočoperno ponavlja desetak reči (pogodite kojih) koje je naučio na jednom letovanju u Jugoslaviji, Roj Hargruv pored nas trubi zavodljivi bluz. Pinčosi u San Sebastijanu, čokolada „Bači” iz Peruđe, pomfrit u Antverpenu ili haringe u brodu za Finsku zaista čine i džez drugačijim.
Kako stižete na sve te festivale po svetu? Sigurno je potrebno još nešto osim entuzijazma?
Nije to jeftina zanimacija, ali jedna serenada Sonija Rolinsa, ili vatrometni solo Mišela Kamila vredi svaki evro uložen u putovanje. Od sredine osamdesetih ne putujem avionom, što zahteva ozbiljnije planiranje, ali i pruža niz drugih prednosti. Tokom dugog putovanja vrlo često pišem tekstove, smiren monotonim dobovanjem vagona po šinama. Zar ritam šina ne liči na ritam džeza? A napajam dušu predelima kroz koje prolazim: glečerima austrijskih Alpa, nemačkim dvorcima, renesansnim gradićima Umbrije.
Obeshrabri li vas ponekad ovdašnji preovlađujući muzički ukus?
Ne. Naše deke je nervirao rokenrol, a on je samo nastao onda kad su napravili električne gitare. Naše očeve je užasavao bes pankera, a sad je došao red na nas da se sekiramo. Zaboravljamo, međutim, da su u međuvremenu napravljeni kompjuteri, mobilni telefoni, internet. Suprotno vašoj dilemi, ohrabruje me sa kojim žarom džezerska manjina u Srbiji danas ispoljava svoju kreativnost. Duboko sam ubeđen da se srpski džez u ovom trenutku nalazi na svojoj najvišoj tački sa generacijom talenata koji su se školovali na najboljim mestima u svetu, a potom karijeru razvili u svojoj zemlji. Iz tog razloga, polovinu izložbe „Džez skice” posvetio sam džezu u Srbiji.
Znaju li vaši đaci za ovu vašu delatnost? Kako reaguju?
Ovogodišnji državni šampion iz matematike u drugom razredu srednje škole je moj đak Tadija Mitrović. Samo dve nedelje pre nego što će ostvariti veliki uspeh, upitao me je da li mogu da mu nađem neke note za džez kontrabas (već godinama odlično svira violončelo)! A bivša učenica Matematičke gimnazije Maša Cvijović uz studije uspešno svira manuš flautu u raznim beogradskim klubovima. Na radoznalost studenata u vezi mog drugog zanimanja (hobija), odgovaram da je to moj brat blizanac, ali ipak teško mogu da sakrijem oduševljenje. Konačno, na inicijativu Marka Stojanovića, direktora Doma omladine Beograda, biću uključen u projekat pod radnim naslovom „Menjamo čas muzičkog za čas džeza”. Želja nam je da uđemo u srednje škole i deci približimo ovu divnu muziku.
Gordana Popović
objavljeno: 10.03.2015.
