Izvor: Politika, 03.Apr.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilje nam se baš odomaćilo
U mom kratkom filmu, jasno su ukazani elementi porodične problematike i verujem da će on kao takav imati snažan uticaj na publiku
„Virus” Miše Zorovića, jedan je od najubedljivijih kratkih igranih filmova prikazanih u prvoj polovini domaćeg takmičarskog programa 60. kratkog metra. Jasno je da Zorović (2008. diplomirao AU, za prethodni film „Časlavova lista” osvojio nagradu na Kratkom metru), nije mogao da bira kada će se njegov film prikazivati.
Ali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dogodilo se da se premijera „Virusa” u kojem se kroz neuobičajenu dramaturšku strukturu (radnja se događa unatraške) i u svega 12 minuta, duboko ulazi u rasvetljavanje uzroka i glavnih izvora virusa nasilja, preklopi sa najaktuelnijim primerima iz života – sa dramatično surovim prebijanjem dva mladića školskog uzrasta iz Kragujevca.
„Virus” je više nego aktuelan film, dolazi u trenutku zastrašujućeg, a uzastopnog, nasilja nad mladima u blizini škola. Ideja za film rodila se ranije, a vaša potreba da snimite ovakav film?
O temi nasilja nikada dovoljno ispričanih priča, a čini mi se da je u našoj sredini nasilje sveprisutno, u onolikoj meri da se odomaćilo. Kao „odomaćeno” mi ga apsolutno ne primećujemo i iz tih razloga ga percepiramo kao redovnu pojavu. Zadatak umetnika nije direktna edukacija, o tome bi trebalo da vode računa odgovorne institucije, ali svakako je naš zadatak da prenesemo vizuru događaja, momenta i kao doživljeno iskustvo plasiramo publici. Takva dela, konkretno film, mogu na određeni način da ukažu na problem. Dinamikom ukazivanja siguran sam da možemo formirati ukus ili izazvati osvešćenje, što vodi dugoročnom uticaju na generacije.
Kroz neuobičajenu dramaturgiju, a u kratkoj filmskoj formi uspeli ste da veoma upečatljivo detektujete glavne uzročnike „virusa” nasilja, da pokažete prstom na porodicu. Iz porodice sve potiče?
Kratak film je idealna filmska forma za socijalno važne teme. U relativno kratkom intervalu imate zadatak da plasirate ključne informacije. Tu postoji i zamka: ukoliko nemate određene i zakucane poentarne tačke, vi nemate direktne udare na gledaoca, a ukoliko to ne postignete, radnja filma nema snagu nad publikom. Da, porodica je ključ svega, vaspitanje, odnosi... Deca upijaju znanja i navike roditelja, tako opijena mirisima života izlaze na ulicu... U mom kratkom filmu, jasno su ukazani elementi porodične problematike i verujem da će on kao takav imati snažan uticaj na publiku.
Ono što se takođe reflektuje kroz film je i poremećen sistem vrednosti, koji je neka vrsta „pejzaža” kroz koji se kreću filmski junaci, unutar nekoliko kratkih i međusobno povezanih priča u „Virusu”?
Društvo u tranziciji rastrzano raznoraznim uticajima, odlikuje odsustvo svesti o dubiozi koja ga konačno dovodi u sistem poremećenih vrednosti. Ogrezli u nemoralu, ljudi tonu sve dublje, gazeći ne samo moralne vrednosti, već potirući sami sebe u tome. Mada, nisu svi ljudi ni crni ni beli, niko nije idealno dobar, ni idealno loš. Protagonisti „Virusa”, ljudi iz našeg okruženja, samo su sivi i realistični. Moja uloga na životnom putu je rad na autentičnosti pristupa, kojim želim da probudim gledaoce.
Mišljenja sam da bi „Virus” bilo veoma korisno prikazivati u školama, na televiziji. Mislite li da je to moguće?
U Srbiji je budućnost kratkog filma uvek veoma neizvesna. Kratka forma nije dobrodošla. „Midžor film” produkcija naišla je na podršku i razumevanje izvršne produkcije Studija B, koji će nakon završenog festivalskog života filma, imati privilegiju da emituje film. Što se škola tiče situacija je složenija. Sa jedne strane imamo proces dobijanja dozvola od Ministarstva prosvete i nadležnih ljudi iz škola, dok sa druge strane smatram da nije dovoljno samo prikazati film, bez stručnog tima ljudi koji se bave ovom problematikom. U planu nam je formiranje mobilnog tima stručnjaka koji se bave nasiljem i operativnog tima za projekciju filma sa odgovarajućom opremom za prikazivanje, jer kao što znamo naše škole su u deficitu sa osnovnim sredstvima, a o projektoru i sličnoj opremi da ne govorimo. Sve ovo zahteva određena materijalna sredstva kako bi se realizovalo, što u sadašnjoj situaciji predstavlja značajan problem.
Kakav je izazov stvarati i baviti se kratkim filmom? Šta je u kratkoj formi prednost, a šta ograničenje? Šta sledeće spremate?
Kratka forma zahteva jasnu viziju problema i jasnu spoznaju, što je naravno mnogo teže nego kod dugometražnog filma, koji vam prašta greške u lutanju za idejom. U osnovi, kratki film je finansijski podnošljiviji sa produkcijske strane, ali je proces komercijalzacije daleko mukotrpniji. Meni kratkometražni film, upravo zbog ideje, predstavlja izazov. Sa druge strane, surovost modernog društva me nagoni da se bavim problemom nasilja u različitim oblicima ispoljavanja, pa tako zajedno sa scenaristkinjom Vesnom Radman za sledeći projekat pripremam temu iz oblasti sofisticiranog ispoljavanja nasilja. Govorićemo o nasilju koje nemamo u tradicionalnim oblicima, što zahteva poseban pristup u obradi teme. Više ne živimo samo u realnosti već i u virtuelnoj realnosti, a ni ona nije izuzeta od nasilja, koje je ponekad i surovije od realnog života.
Dubravka Lakić
objavljeno: 03/04/2013
