Izvor: Politika, 20.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naši svetovi
Zajednička izložba Planinke Kovačević i Zorke Cerović u Izraelu
Specijalno za "Politiku"
U Umetničkom paviljonu "Miškan omanim", u Hercliji, otvorena je izložba slika Planinke Kovačević i Zorke Cerović. U ovom izložbenom prostoru predstavljaju se trenutno mediteranski slikari, pa je inicijativu da se u okviru ovakvog ciklusa organizuje i izložba Planinke Kovačević i Zorke Cerović dala dosadašnji ambasador Srbije i Crne Gore u Izraelu, Krinka Vidaković. Obe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umetnice završile su Akademiju u Beogradu, u klasi profesora Mladena Srbinovića.
Planinka Kovačević je izložila lepe i originalne crteže, najčešće sa motivima iz Tore. Ilustrovala je i "Biblijske priče", knjigu koju je prema ideji Ivana Ninića napisao Eugen Verber, i objavljenu 1988. Priča nam da ju je slikar Dan Rajzinger, kome se Verber obratio tražeći ilustratora, preporučio. Pre toga se nije bavila jevrejskim motivima ali ju je tada ova tematika ponela. "Gledala sam gravire, prelistavala stare jevrejske knjige. Te moje slike bile su izložene u Galeriji kod pozorišta u Beogradu", kaže.
Radovi kojima se Planinka Kovačević predstavila u Hercliji odraz su unutrašnjeg stanja umetnice. Jedna slika se, recimo, zove "Nostalgija", druga "Vreme". Ima i nekoliko motiva koji su vezani za jevrejsku prošlost i istoriju. "Meni je značajniji moj unutrašnji svet od geografskog prostora", reči su umetnice.
Stav slikara Ljube Popovića da je slika kao roman koji se priča od početka do kraja Planinka Kovačević komentariše tako što citira Petra Lubardu, koji je jednom rekao da se slika pre svega čita, a ne samo gleda.
– Kada pokušavam sebi i drugima da objasnim kako slikam, upoređujem to sa šahom. Nisam neki veliki igrač šaha, ali znam da dobar šahista treba da predvidi bar deset poteza unapred. Međutim, svaki potez stvara nove mogućnosti. Kada počinjem da slikam imam ideju koja me vodi, ali posle izvesnog vremena uviđam da sam stekla nove mogućnosti pa je tako odluka u kom pravcu da krenem ponekad sasvim suprotna od osnovne ideje. Ali, to je nešto sasvim lično i ne mislim da to neko treba da primeti. Meni je taj proces kroz koji sam prošla potreban za neku drugu sliku koju ću raditi.
Realizam, enformel, razne faze koje se u celom svetu prihvataju u slikarskim krugovima. Da li je to stvar mode, da li slikari žele da budu u trendu?
– Moram da parafraziram slikara Šejku. Upoznala sam ga kada sam bila na drugoj godini studija. Bio je sjajna ličnost. Napisao je, kada je već bio veoma bolestan, pred kraj života: "Kada bih ponovo počeo da radim, slikao bih kao što su to radili stari majstori, po cenu da ne budem originalan." Takvo je i moje osećanje. Pamtim jednu njegovu sliku na kojoj su bile u malim kvadratima debelom četkicom naslikane reprodukcije starih majstora. Ne znam da li su to bili samo utisci, ali delovao mi je kao da je čarobnjak.
Slike Zorke Cerović obišle su svet i od 1975. do današnjih dana prikazivane u galerijama Njujorka, Pariza, Rima, Stokholma, Ženeve, Amsterdama, Brisela, Kaira, Osla, da ne pominjemo sve one prostore nekadašnje Jugoslavije, gde su njene slike rado viđene, a mnoge i zauvek tamo ostale. Pitamo umetnicu da li se pristup publike razlikuje u različitim prostorima?
– Na izložbe dolaze slični ljudi, oni koje interesuje slikarstvo. Neko ulazi i sa strahom, misli da to nije nešto njemu namenjeno. Da bi se umetnost razumela čovek ne mora mnogo da zna. Događa se da neko ko je veoma obrazovan pomeša pojmove: šta je emocija, a šta drugi utisci koje slika provocira. U Norveškoj, možda, publika manje komentariše eksponate, a u ovakvim zemljama ljudi lakše stupaju u kontakt, otvorenije izražavaju utiske i žele da kažu šta na slici vide. Ja smatram da je umetnost za sve. Ozbiljnu muziku, recimo, svako može da doživi kada ima prilike da je sluša.
Može li da se živi samo od slikarstva?
– Da, može. Ja sam počela rano da sarađujem sa galeristima i kod nas je to bilo dobro rešeno, u nekadašnjoj Jugoslaviji. Preko Udruženja smo imali rešen staž i zdravstveno osiguranje. Naravno, morali smo da imamo određeni broj izložbi. Sad se već priča o nečemu drugom. To nije značilo da smo živeli na državnim jaslama. Bilo je dobrih jugoslovenskih slikara, mnogi od njih stekli su afirmaciju u svetu.
Kad sretnete neku svoju sliku u svetu, kakav to utisak stvara?
– Volim da vidim svoju sliku u tuđoj kući. Ali, uvek mislim da bih mogla da je doradim. To je samo moj utisak. Inače, nikada mi nije žao da prodam sliku, kuća u kojoj je, kao da je deo mene tamo, postaje mi bliska.
Prvi put ste u Izraelu, da li ste ga ovako zamišljali?
– Veoma sam uzbuđena. Malo sam vremena ovde, tako da sam već odlučila da u septembru ponovo dođem. Kroz misli mi se provlače sva ta biblijska i istorijska imena. Izlažem zajedno sa Planinkom i za nju me vezuju studentski dani i zajedničke izložbe. Još jedan razlog da se vratim.
Ana Šomlo
[objavljeno: 20.07.2006.]
