Izvor: Politika, 28.Mar.2012, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mag Ivo Pogorelić
On sam je još pre dolaska u Varšavu šokirao izjavom da će konačno rehabilitovati Šopena i osloboditi ga od naslaga rđe koju su mu naneli razni netalentovani ljudi koji su se u njega kleli
Specijalno za Politiku
Zagreb – Kada ga je prvi put čuo Borislav Pašćan je uzviknuo:
„Sada imamo dva Iva: Andrića i Pogorelića!”
A njegov salcburški kolega, Herbert fon Karajan, izjavio je:
„Vaš klavir zvuči kao orkestar!”
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Njegove ploče sa Abadom i Ozavom donosile su milionske tiraže i videla sam ih čak i u izlozima robnih kuća u Vankuveru, na drugom kraju sveta! Ni o jednom pijanisti, čini mi se, nije napisano više pohvala, ali i više članaka, uopšte, u kojima se komentarisala njegova frizura, oblačenje, nesvakidašnji imidž koji je pratio potpuno jedinstveno i nezaboravno muziciranje za klavirom.
Bilo je predivno čuti ga ponovo posle tridesetak godina u Zagrebu, u sali Lisinski, posle Šopenovog konkursa u Varšavi, kada je njegovo eliminisanje iz treće etape nateralo predsednicu Martu Argerič i člana žirija Nikitu Magalova da podnesu ostavku. Ponovo je svirao Šopena – onog koga je pripremao za finale takmičenja (Koncert u e-molu opus 11), sada iz nota, ali sa božanskom iskrom, sa bolnom rezignacijom, ne preromantizirano, kako su svirali Rubinštajn i Horovic, koji je pošto ga je čuo, izjavio:
„Sad mogu mirno da umrem, rodio se novi gazda klavira”. Na šta je naš akademik, kompozitor Mihajlo Vukdragović dodao:
„Horovic je u pravu: zaista može da umre!”
On ne svira tehnički zasenjujuće kao Rihter, muzicira potpuno na svoj način, sa osmišljavanjem čak i bisernih pasaža, sa čudnom akcentuacijom (sa gotovo Betovenskim sforcatima), sa početnom akordikom koja do srca (i do suza) dopire, sa temama potpuno satkanim od lepote i čežnje.
On sam je još pre dolaska u Varšavu šokirao izjavom da će konačno rehabilitovati Šopena i osloboditi ga od naslaga rđe koju su mu naneli razni netalentovani ljudi koji su se u njega kleli (slične neskromne izjave davali su jedino Salvador Dali i Muhamed Ali).
I doista, sa Zagrebačkom filharmonijom i dirigentom iz Lenjingrada Dmitrijem Kitajenkom – on je kao najveštiji juvelir brusio brilijante iz Šopenovih nota. U laganom stavu, pred interpretacijom koja se potpuno identifikovala sa suptilnim lirizmom najvećeg pesnika klavira – kao da je i sam orkestar potpuno zanemeo pred lepotom solističke deonice, a kritičaru u publici – zaustavio je dah kako bi oslušnuo što bolje najplemenitiji pianopianissimo koji se može izmamiti iz ovog instrumenta.
Na kraju koncerta – Pogorelić uzima note, daruju mu cveće, orkestarski muzičari tapšu i gudalima i dlanovima, a on kao hudoženstveni glumac savršeno presvučen u lik koji je tumačio par minuta pre toga ne uspeva brzo da se vrati u stvarnost, da mu zatitra osmeh na usnama. Publika ga pozdravlja ovacijama, ali malo odmerenijim u odnosu na one kakve se čuju u Kolarčevoj zadužbini i čini se, kao da ne očekuje bis. Pogorelić je sve ispričao Koncertom u e-molu opus 11 Frederika Šopena.
Zagrebački filharmoničari interpretirali su u drugom delu Bramsovu Drugu simfoniju u De-duru opus 73.
Gordana Krajačić
objavljeno: 29.03.2012.
.jpg)
