Izvor: RTS, 04.Mar.2019, 09:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi kojima je ukradeno prezime
Ko brine o nasleđu umetnika? Nije li suviše rizično da o vrednim hartijama, fotografijama, nacrtima, ili skicama brinu oni koji za to nisu obučeni, niti su najčešće spremni da to čine?
Poznata je izjava Abrahama Mendelsona: ja sam sin velikog oca (Mozesa Mendelsona, čuvenog filozofa) i otac velikog sina (kompozitora Feliksa Mendelsona).
Ova tvrdnja najbolje oslikava stanje srodnika velikih umetnika >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << koji se sami u nečemu nisu javno istakli.
Suprotno očekivanjima onih koji se broje u umetnikove obožavaoce, članovi porodica umetnika najčešće nisu najsrećniji što su u srodstvu s poznatima.
Šta je tome uzrok?
Pođimo od najjednostavnijeg: umetnici „ukradu“ prezime ostalim srodnicima. Samo je jedan Bah.
Sinovi moraju da imaju ime: Karl Fridrih Emanuel Bah, Vilhelm Frideman Bah.
Potom privatno, umetnici često nisu jednostavni ljudi. Zarobljenici su svoje veličine i misle da će živeti večno.
Otud ne sređuju svoje nasleđe, niti imenuju institucije koje bi naslednicima u tome pomogle.
Sve oko nasleđa zato ide sneruke.
Postoji nekoliko razloga zbog kojih naslednici umetnika obično nisu najbolji čuvari nasleđa. Krenimo od najjednostavnijeg: živeti sa umetnikom većinom nije jednostavno.
To su ljudi koji se ne uklapaju u konvencije, najčešće nemaju stalni posao, vrlo su slobodnih navika.
Umetnik je zato u porodici sumnjiva osoba. Malo ko iz familije veruje u njegov talenat, dokazivanje umetničkog uspeha skopčano je sa nesigurnim vrednovanjem, te bližnji imaju sve razloge da misle kako ima jednu muku, a za srodnika.
Godine prolaze, umetnik stvara, a kad umre, porodica se odjednom suoči s nasleđem za koje ne zna ni kakvo je, ni koliko je, ni koje je zapravo vrednosti.
Nije daleko od istine kazati da samo umetnički nastrojeni potomci mogu valjano da brinu o nasleđu svojih velikih predaka.
Ali, koliko je takvih slučajeva?
Svega je nekoliko primera u novijoj srpskoj umetničkoj praksi da su od umetnika nastajala deca umetnici.
Jedan takav je otac, slikar Miloš Bajić i sin, reditelj Darko Bajić. Nije potrebno mnogo više od pet prstiju jedne ruke da se navedu slučajevi u kojima su umetnici za decu imali umetničke istraživače.
Jedan takav slučaj je Ana Ćosić Vukić, doktor filoloških nauka, ćerka pisca Dobrice Ćosića.
U svim ostalim slučajevima deca umetnika su nešto drugo što ih ne kvalifikuje za posao heritologa.
Pa i kad hoće da pomognu, nešto ih spreči. Pisac ovih redova je unuk vajarke Angeline Gatalica za kojom je ostalo mnoštvo velikih odlivaka od betona teških po stotinu kilograma.
To je razlog što porodica do danas nije uspela da na sigurno mesto smesti Angelinino nasleđe, a skulptura Autoportret sa psom izložena je tek prošle godine, prvi put nakon više od petnaest godina od smrti vajarke...
Danas kada živimo u dobi kada nije daleko ostvarenje sna da se sve digitalizuje, do uputstva za korišćenje lekova i recepata za pripremu supa iz kesice, zvuči neverovatno da nemamo instituciju koja će brinuti o nasleđu svakog predmeta koji zaostane za slikarom ili vajarom, ili svakim listom hartije, ili fajlom na njegovom računaru, koji ostane za piscem.
Nije potrebno mnogo ulaganja da se napravi banka podataka svakog preminulog pisca.
Danas više nema hartije, već je dovoljno da, uz pristanak porodice, neka neprofitna institucija, izvuče hard-disk piščevog računara i prenese ga na čuvanje i proučavanje. Liči na donatstvo organa?
Možda, ali kao i u slučaju jetre, ili bubrega, može da spasi jedan život. U ovom slučaju inteleltualni život umetnika.
.jpg)
