Izvor: Politika, 03.Sep.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Floru je oduševila srpska vojska
Skromna, ženstvena i elegantna – tako Momčilo Radovanović pamti iz okupacijskih dana Engleskinju koja je ratovala za Srbiju
Posle teksta u „Politici” o snimanju ljubavne filmske priče o Flori Sends i Janaćku Joviću, koji su za vreme Prvog svetskog rata služili u Gvozdenom puku srpske vojske, našoj redakciji javio se Momčilo Radovanović (86), penzioner „Geneksa”, koji je poznavao Floru Sends i želeo da svoje sećanje podeli sa našim čitaocima.
Prema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njegovim rečima, Flora Sends je ratne 1944. živela u Beogradu, u vili u Gospodara Vučića 91, koja je pripadala generalu Judeniču, vođi belogardejaca, a u delu za poslugu tada je živela sestra maćehe Radovanovićeve majke. Judenič joj je dao deo za poslugu jer je muž te sestre bio pukovnik, a dolazeći kod njih, Radovanovićeva porodica upoznala je Floru Sends.
Posle bombardovanja Beograda, Radovanovići su izbegli u Ritopek, a njihova kuća u Ulici Avda Karabegovića sravnjena je sa zemljom. Flora Sends ponudila im je da se usele u vešernicu i peglaonicu njene vile, koju su potom preuredili za život.
– Između nas i gospođe Sandes, kako smo je tada zvali, stvorilo se prisnije poznanstvo. Moja majka je bila dobra kuvarica, i kad god bi nešto spremila, odneli bismo i gospođi Flori. Živela je skromno, tada nije predavala engleski jer je već bila u poznim godinama, ali joj je svakog prvog u mesecu stizao novac, verovatno penzija, pošto je bila nosilac Karađorđeve zvezde. Na kraju je zamolila i da se hrani sa nama – seća se Momčilo Radovanović, koji je tada imao 17 godina.
Flora Sends sa svojim saborcima Srbima na frontu
Kako je pamti, bila je obučena skromno, ali uvek elegantno. Držanje je imala ženstveno, leđa pravih kao prut. U dvorištu je volela da odgaja ruže. Srpski jezik, kaže naš sagovornik, govorila je slabije nego Timoti Bajford. Teške su joj bile grupe od dva suglasnika (sarma, Srbenda, muškarčina), pa je od Radovanovićevog oca Miodraga, koji je bio učitelj, tražila pomoć oko izgovora.
– Pušila je „dravu”, a moj otac „moravu”. Igrali su tablić, i otac ju je naučio i jednu popularnu igru zvanu darde. Sate, dane, nedelje je provodio igrajući sa njom darde i, da bi je zadovoljio, morao je da je pušta da ga pobeđuje. Svakodnevno su vodili dijalog, pa su počeli da pričaju i o ratnim danima i Solunskom frontu. Tamo je stekla pravi utisak o Srbima, kaže naš sagovornik.
Flora Sends je, objašnjava, bila zaprepašćena, i u isti mah oduševljena, videvši kako se Srbi nisu plašili smrti, kako su gladovali i umirali od bolesti. Bila je začuđena kako su, posle velikih nesreća, malo odspavali a potom pevali, dok je njoj, govorila je, u tim trenucima bilo do suza.
– Otac moje supruge bio je u ratu i slično mi je opisivao našu golgotu. Flori nije išlo u glavu zašto su ginuli najmlađi ljudi ove zemlje, bez cilja. Komentarisala je druge vojske, ali nikada ništa loše nije rekla o Englezima, i u tom smislu je bila prava Engleskinja...
Radovanović pominje da je Flora Sends pričala i o nekom potpukovniku ili pukovniku, čijeg se imena on ne seća, ali zna da ga je opisivala kao muškarčinu, brkatu, jaku i hrabru, a jednom se čak, rekla je, sa njim probudila i u karauli...
– Pitao sam je kako je dobila Karađorđevu zvezdu. U jednoj bici krenula je iz rova i povikala: „Napred”, na šta je skočila cela četa. Objasnila je da je verovatno tada skrenula pažnju na sebe – otkriva Radovanović, koji se krajem 1944. prijavio za radnu akciju na Rudniku, a Flora Sends mu je tada dala jednu toplu vunenu majicu vojničkih boja, svoje čarape, koje su mu bile tesne, i savet da nikada ne bude u mokroj odeći.
Kako dodaje, u Gestapo je nisu privodili da bi je proveravali, nego su vršili pritisak da se izjasni u korist Nemaca. Nudili su joj bolji život i zaštitu, ona na to nije pristala. Bila je usamljena, a kada je odlazila iz Srbije, na rastanku sa njegovom porodicom oči su joj bile vlažne. To je otprilike bilo 1945, potom im se javila dopisnicom iz Britanije, a posle o njoj ništa nisu čuli.
Mnogo godina kasnije, kada je poslom odlazio u London, Momčilo Radovanović je pokušavao da sa tamošnjim ljudima nametne razgovor o Flori Sends (1876–1956), bolničarki i vojniku u srpskoj vojsci, ali niko od onih koje je sretao za nju nije čuo. Znali su, međutim, za lekarku Elsi Inglis, organizatorku Škotskih ženskih bolnica, finansiranih od sifražetkinja, koja je slala pomoć u Srbiju, gde je potom i sama došla i pratila srpske trupe.
M. Sretenović
objavljeno: 03.09.2013.
