Izvor: Politika, 26.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bekstvo od amerikanizacije
Sa venecijanskim laureatom Đija Žang Keom o razlozima nedolaska na Fest, filmovima kojima pristupa kao slikar, cenzuri i bolesnim stranama društva
INTERVJU
Večeras na Festu publika će biti u prilici da vidi dobitnika venecijanskog "Zlatnog lava", film "Mrtva priroda" kineskog reditelja Đija Žang Kea i pravi je potez beogradskog festivala što je, uvrstivši čak tri njegova filma u program "Fantazija", omogućio publici upoznavanje sa ovim kod nas manje poznatim autorom.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Susret sa Žang Keom bio je upriličen nedavno na 57. Berlinskom festivalu (svojevremeno je u Berlinu i otkriven u programu "Forum" gde je prikazan film "Džeparoš") u kojem je učestvovao kao jedan od predavača u Talent kampusu koji okuplja studente filma iz celog sveta. Razgovor je bio srdačan i iz njega se moglo saznati mnogo o rediteljevim filmovima "Džeparoš", "Platforma", "Svet", "Nepoznata zadovoljstva", nameri da na proleće snimi "Godine tetovaže", film o mladim ljudima i njihovim gangovima u ranom periodu Kulturne revolucije, o razlozima nedolaska na 35. Fest...
Šteta što nećete doći na beogradski Fest, mogu li da znam razlog?
Mnogo mi je žao što do toga nije došlo, ali molim i vas i Beograđane da mi oprostite. Prošle godine umro je moj otac, a majka se oseća veoma usamljeno. Sada je u Kini vreme velikog novogodišnjeg praznika, kada su porodice na okupu, i smatram da treba da budem sa majkom. Odsutan sam od kuće već više od mesec dana. Molim vas da u moje ime pozdravite Beograd i beogradsku publiku.
U Veneciji ste napravili pravo iznenađenje pojavivši se sa dva filma i osvojivši "Zlatnog lava". I Vaš dokumentarni "Istok" i igrani film "Mrtva priroda" o istoj su temi – posledice izgradnje džinovske brane "Tri klisure" na reci Jangcekjang, i po ljude i po prirodu?
Kada sam prvi put došao na teritoriju reke Jangce, u oblast gde se gradi brana, moja namera je bila da snimam dokumentarni film o životu slikara i destrukciji grada, te o vezi između te dve stvari. Međutim, posle završetka snimanja dokumentarca, priča je izbila na površinu, rodila se, rasla i nadgrađivala još dok sam bio tamo. Tako sam spoznao da sam želeo da snimim igrani film o uništavanju grada Fengđea.
I Vi sami se u ovom filmu ponašate ne samo kao reditelj već i kao slikar. Veoma Vam je važna vizuelna strana, likovnost kadrova filma?
Jeste, naročito u "Mrtvoj prirodi" filmu snimanom na područje koje je i inače jedna od klasičnih tema kineskih pejzažista. Ogroman broj slika tokom vekova nastajao je inspirisan pejzažima oko Jangcea. Tačno je da sam se ponašao kao slikar. To se može videti i po pokretu kamere koja otvara kadrove priče polako kao urolovani papirus klasičnih kineskih slikara, ali i po upotrebi zelenih tonova. Prema tradiciji kineskih "zelenih slika", uvek posle crnih tonova obavezno dolazi bar mali dodir zelenog.
Interesantno je da ste se i u svim Vašim prethodnim filmovima bavili onim što se može nazvati i bolesnom stranom društva?
Da, u pravu ste. Oni jesu o bolesti društva i pojedincima koji se sa tim suočavaju. Kada sam počeo da snimam svoj prvi film 1997. godine u Kini je počeo ekonomski procvat koji se iz godine u godinu samo povećavao. Sa druge strane, ljudi, pojedinci, postajali su sve usamljeniji i ostavljeni iza svega, suočavajući se sa mnogim problemima u društvu brzih promena. Kineska ekonomija zaista fascinantno raste i čini se da Kinezi sve češće i sve brže usvajaju, kopiraju, zapadni način života, odričući se tradicije, impresivnog civilizacijskog nasleđa i kulture, trčeći za novcem?
Vaša zapažanja su ispravna a ja sam na to jasno ukazao, posebno u filmu "Svet". Moj pogled na to je da Kinezi ostavljaju iza leđa svoju kulturu i kopiraju Zapad. Ono što je opasno u vezi s tim jeste što ostavljanje tradicionalnog načina razmišljanja, verovanja, kulturne tradicije, rađa samo jedan supstitut, a to je novac. Sve relacije među ljudima danas su bazirane na novcu.
Da li i vi patite od globalizacije?
U mojim očima, ono što se događa u Kini nije globalizacija već amerikanizacija.
Ne samo u filmovima i u bioskopima?
U svakodnevnom životu.
Šta to znači za obične, male ljude?
Znači uticaj američkih filmova, televizije, muzike, brze hrane – Mekdonaldsa, Oskara... Tako se uče da tradicionalne vrednosti ostavljaju iza sebe i koncentrišu se na novac kojim bi mogli da kupe svu tu čaroliju koju su videli.
Koliko kineska publika gleda Vaše filmove s obzirom na to da ih Vi u njima podsećate da nešto nije u redu sa tim novousvojenim, uvezenim vrednostima?
Pošto su počeli da žive u snovima a ne u realnosti, moji filmovi im često padaju teško. Kada pogledate Kinu, ona je ogromna zemlja sa velikim brojem stanovnika i u tom smislu samo mali deo njih gleda moje filmove.
Prošle godine Čen Kajge je potrošio 35 miliona dolara na svoj film "Obećanje", koliko novca Vi možete da potrošite?
Za oba filma, "Mrtvu prirodu" i dokumentarni film, ukupno sam prošle godine potrošio 820 hiljada dolara.
Šta za Vas zaista znači pripadanje "šestoj generaciji" kineskih reditelja?
To su sve započeli kineski filmski kritičari. Oni su ti koji su počeli da razvrstavaju reditelje po generacijama, a onda je to polako prihvatio i ceo svet. To za mene zaista ništa ne znači jer i nema neko specijalno značenje.
Oni koji su nazvani pripadnicima "pete generacije" odrastali su i stasavali u periodu Kulturne revolucije. Vi rastete u drugačijem periodu. Da li Vam je lakše?
Ne znam kako je bilo za njih pre, ali znam da sam se ja od početka osamdesetih, kada sam počeo da se bavim filmom, susretao sa dve glavne prepreke, dva teška pritiska koji i danas postoje. S jedne strane to je cenzura i politička kontrola, a sa druge tržište, finansiranje filmova.
Kada ste već pomenuli cenzuru, možete li da mi objasnite činjenicu da mnogi filmovi koji treba da budu prikazani na velikim festivalima imaju zabranu cenzorske komisije iako su često mnogo manje "nezgodni" od Vaših filmova?
Prvo treba da znate da nije reč o postojanju sistema cenzure, već o ljudima koji rade cenzuru. I tu nema pravila. Ako su ti ljudi srećni i zadovoljni, onda će film biti na festivalima bez problema. Ako nisu, onda je to – ne. Pokušavali smo da se u svemu tome donesu neka pravila, ali nije bilo volje. Čitavih pet-šest godina činilo se da sve to polako nestaje, da ima većih filmskih sloboda, a onda odjednom ponovo je počelo.
Mnogi u svetu obožavaju Gong Li, šta je sa Vama?
Ha, ja volim mnogo glumica! Naročito one koje imaju lice moderne Kine i one koje ne uskaču kao velike zvezde, već se ublenduju u film tako da postanu njegov prirodan deo.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 26.02.2007.]
