Izvor: Politika, 02.Dec.2012, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vandali se stvaraju u društvu
Stadioni samo pospešuju njihov „razvoj” i čine ih podložnijim desničarskim ideologijama tako da aktivizam sportskih organizacija ne može da iskoreni rasizam na sportskim priredbama, jer su mu koreni u samoj kulturi
Nedavni incideneti i rasistički ispadi navijača na stadionu u Kruševcu između mladih reprezentacija Srbije i Engleske otvorili su novu javnu debatu o rasizmu u društvu. U formiranju javnog mnjenja i polemici često izmiče da je rasizam na stadionu samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedna od njegovih prostornih artikulacija, i kad ne bi postojali stadioni i slična javna mesta on bi pronalazio drugi javni prostor za demonstraciju agresije, nasilja, šovinizma, ili druge oblike društveno nepoželjnog pa i patološkog ponašanja. Da je samo stadion problem, ne bi dolazilo do okupljanja na drugim mestima, kako javnim tako i privatnim, na kojima dolazi do nasilje i isticanja fašističke ikonografiji i izražavanja netrpeljivosti prema drugima, niti bi se organizovale tuče i razračunavanja navijačkih grupa na neutralnim mestima.
U samoj Srbiji rasizam nikad nije postojao kao koncept ili politička ideja da bi ona mogla uopšte mogla dobiti takve razmere. Srbija nije išla u osvjanja, niti je imala sukobe sa sopstvenim građanima druge rase ili nacije zasnovane na priči o nadmoći svoje rase, što je ustvari definicija rasizma. U određenim istorijskim momentima u Srbiji, ali i u zemljama u okruženju, bilo je šovinizma, ksenofobije, homofobije pa i fašizma, ali rasizma sigurno ne. Druga rasa u Srbiji postoji, a to je romska manjina i prema njoj postoji diskriminatorski odnos kao i određeni stereotip o urođenoj zaostalosti, i oni je na marigini društva. Međutim, uzrok ovakvog stanja je radikalno drugačiji, jer je za vreme socijalizma postojala je dosta veća vertikalna pokretljivost i integracija Roma i evidencija o ovome je besprekorna, tako da sve ukazuje na pitanje materijalnih sredstava i klasno pitanje, a nikako rasno. U tadašnjoj Jugoslviji kao u ni u jednoj drugoj zemlji postojao je velik broj Roma u svim područjima društvenog života.
U neoliberalnoj tranziciji divljeg kapitalizma dolazi do ekonomskog i moralnog osiromašenja čitave populacije i onda je prirodno da ono pogađa najranjivije grupe. Osim sporadičnih incidenata ultradesničarskih grupa prema njima ne postoji nikakv organizovan agresivan nastup države ni opšte populacije. Oni su mariginalizovani jer se pre svega njihov klasni status reprodukuje. S druge strane, pošto se Evropa tradicionalno odnosi prema Balkanu paternalistički i tutorski dovoljno je setiti se kako je Francuska nedavno postupila prema Romima doseljenicima, i ne bi trebalo zaboraviti da najviše romske populacije postoji kao autohtono stanoništvo upravo na Balkanu. Zašto ih nema na zapadu, iako su tradicionalno nomadski narod? Moguće je da je to zbog doktrinarnog rasizma koji je razvijan u Francuskoj, Britaniji, SAD i na kraju, kao svoja kulminacija, u Nemačkoj.
Nacisti su bili samo vrhunac viševekovnog procesa stvaranja uverenja da postoje naprednije rase, koje su superiorne u svakom pogledu. Onda je došlo do izražavanja belačke i arijevske nadmoći kroz sport i kultivaciju tela koje je spremano za borbu i koje je podređeno neospartanskoj disciplini. To je začeto još obnovom olimpijskog pokreta i Kubertenovom pedagogijom, zasnovanom na vaspitanju a ne na obrazovanju. Međutim, iako se još od početka organizovanog sporta, sve činilo da se takmičari „nižih rasa” osujete i šikaniraju, vremenom je potvrđena fizička superiornost Afrikanaca na zgražavanje onih uverenih u sopstvenu genetsku superiornost. Na kraju, da bi se održao mit o nadmoći belog čoveka, inauguriše se inteligencija kao primarni element, iako odavno postoji ogroman broj ljudi drugih rasa u svim intelektualnim miljeima.
Sam darvinistički karakter profesionalnog sporta, punog agresivnosti i brutalnosti proizvodi određenu vrstu odnosa prema njemu, tribina postaje mesto mačizma i agresivnosti sa raznoraznim predznacima, tako da postoji i povratan uticaj. Zbog toga je na navijačkim tribinama zanemarljiv broj žena, navijača druge rase, imigranata, osoba sa invaliditetom itd. Poenta je u tome da sam stadion ne proizvodi ove patologije netrpeljivosti i određene vrste militantnosti i „belicizma” ali ih sigurno uspešno reprodukuje i daje mu drugu dimenziju. Vandal se stvara u društvu, a ne na stadionu, dok stadion može samo da ga pospeši. S te strane aktivizam sportskih organizacija ne može da iskoreni rasizam u samoj kulturi.
Po svojoj logici tribine tada postaju mesto na kom se mogu regrutovati pristalice bilo koje desničarske ideologije, bilo da je reč o fašizmu, ksenofobiji, rasizmu, mizoginiji ili homofobiji. Često, kao i nacistima i drugim radikalnim narativima svojstven je antiestetizam i antiintelektualizam, i akcenat je na fizičkoj snazi i dokazivanju muškosti i nadmoći sopstvene grupe, bila ona etnička, nacionalna, rasna ili kao u ovom slučaju navijačka. Postoje, međutim, i navijačke grupe koje neguju drugačije vrednosti, koje su otvorene prema manjinama i imaju progresivniju retoriku i ikonografiju ali one su i dalje u manjini.
Rasizam je u stalnom procesu reprodukcije, u onolikoj meri koliko se reprodukuje klasna stratifikacija, jer rasna podela je danas manje-više na istoj liniji kao i klasna. Onaj deo građana koji se nalazi na najnižoj lestvici, zajedno sa pripadnicima druge rase, lako je dovesti do ideje da su oni izvor problema, da odbacuju domaću kulturu, da otimaju radna mesta itd, tako da se pitanje rase i klase međusobno uslovljavaju i preklapaju. Rasizam i netrpeljivost prema došljacima je često funkcionalni element politike koja teži da svojim građanima nižih klasa plasira priču o kultrunoj i rasnoj nadmoći i tako ih drži podalje od izvora problema a blizu imigranata i drugih koji im otimaju životni prostor i to je upravo sistem koji je inherentno nasposoban da svima stvori dostojan život i radno mesto.
Jedno je kulturalni rasizam a sasvim drugo politički rasizam. Postojao je institucionalni i naučni rasizam koji je služio da se opravdaju pohodi i kolonijalizam, da se ide u misionarske i civilizatorske misije. Rasizam je proizvod zapadne političke misli koja se oslanjala na pseudonaučne dokaze, ali deo ovog narativa je ostao i preneo se u kulturu, tj veru u nadmoć sopstvene kulture koja je uvek bila u temelju rasističke priče. Danas se politički rasizam reprodukuje kroz antiimigrantsku retoriku, koja ustvari ima opet klasnu suštinu, a to se razgoliti uvek na izborima na kojima stranke desnice postaju sve jače.
Trenutno, u razvijenim zemljama on je pojačan prisustvom imigranata koji nisu uspeli da se asimiliraju u dominantnu kulturu, a to je za zapadnog malograđanina potvrda teze da oni nisu sposobni za kulturu, ista ona teza koju su koristili njihovi preci kao legitimizaciju za osvajanja i tzv civilizatorske misije. To je ono mesto gde nastaje rasizam iz ubeđenja i koji nastavlja da živi institucionalno i u zakonima zemlje, ali i samoj logici reprodukcije klasnog poretka. Izopštenje došljaka i imigranata dešava se zbog vertikalne nemobilnosti samog sistema, i tera ga na primitvinu getoizaciju i traženja pribežišta u svojoj kulturi koju interpolira tamo gde trenutno živi.
Na žalost, rasizam i šovinizam je ušao u navijačku kulturu i postaje deo navijačkog foklora, naročito u zemljama u tranziciji, koje su doživele drastično osiromašenje i druge potrese. Bez obzira što ta vrsta rasizma nije prošla istorijsku refleksiju ili institucionalno artikulisanu politiku ona nije ništa manja pretnja od rasizma u razvijenim zemljama. Međutim, to se ne može rešiti na nivou sporta već na nivou celokupnog društva, jednako kao i pitanje nasilja za koje se misli da je samo fenomen sportskih priredbi.
Autor je bivši fudbaler i reprezentativac Srbije
Ivan Ergić
objavljeno: 03.12.2012.
Pogledaj vesti o: Kruševac
