Izvor: Politika, 13.Sep.2011, 23:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stigle izbeglice, poskupele kuće

Đorđije i Milica Đorović sa Kosova, u Bašaidu obišli seoska domaćinstva kako bi konačno napustili izbeglički kamp u Krnjači

Bašaid – Đorđije širi ruke, nervozno šeta okolo, otvara staru zelenu kapiju. Ne drži ga mesto, počinje da cupka, kao da je od ujutru popio bokal kafe. Možda mu se život ovog utorka potpuno promeni jer ova bela kuća mu se zaista dopada. Tipična banatska, u tipičnom laloškom selu, ispred koje stoji Đorđije, interno raseljeno lice. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<

U kući podignutoj 1957. godine, do pre godinu dana, živela je jedna baka. Posle njene smrti, naslednici iz Kikinde žele da prodaju imanje. 

Pedesetdevetogodišnjak iz sela Drenovčića kod Kline, opet posmatra dvorište zaraslo u travu, merka radionicu i svinjac, analizira gde bi mogao da zasadi povrće:

– E, ovde bih doživeo 100 godina – kaže Đorđije, otac desetoro dece, usred severnog Banata.

– Ovde bih se uselila večeras – šapuće njegova supruga Milica.

Podsećamo, nedavno je „Politika” uzalud pokušavala da pronađe porodice koje bi iz izbegličkog kampa u Krnjači krenule sa nama u Bašaid, selo 22 kilometara udaljeno od Kikinde. Više od 20 kuća prodaje se za manje od 7.000 evra, koliko država plaća otkup seoskih domaćinstava za izbegla i interno raseljena lica. Seoska administracija Bašaida je zvanično pozvala izbeglice da se dosele, ali stanovnici tužnog kampa u Krnjači nisu želeli da se odazovu. Čak je i republički komesar za izbeglice Vladimir Cucić izjavio da bi na leđima nosio izbeglice do sela jer je, prema mišljenju Komesarijata i međunarodnih donatora, kupovina seoskih kuća najbolji način za njihovo trajno zbrinjavanje.

Prošlo je nedelju dana. Samo se Đorđije Đorović javio našoj redakciji, poželevši da vidi Bašaid i kuće koje se prodaju. Rekao je kratko:

– Uželeo sam se dvorišta, kokoški i slobode, al nemam pare za put do Bašaida!  

Cucić nije morao da ga nosi na leđima do sela udaljenog 22 kilometara od Kikinde. U vozilu UNHCR-a, zajedno sa okružnim koordinatorom komesarijata Radmilom Dedovićem, Đorđije i njegova supruga Milica, krenuli su na put. U kampu u Krnjači žive sa četvoro dece. Najstariji Vasilije ima 17 godina, Marija 15, a Nemanja i Stefan 11, odnosno dve i po godine. Žive bedno, u dva sobička, sa 8.500 dinara i tri obroka dnevno. Iz prvog braka, Đorđije ima još šestoro dece. Svi su zbrinuti i rasuti, što po svetu, što po Srbiji.

Đorđije je napustio selo Drenovčić kod Kline na Kosovu 17. juna 1999. godine i živeo „na kiriji” po selima na Ibarskoj magistrali. Bio je i ekonom lokalnog fudbalskog kluba u Vrčinu, ali su klupske prostorije nestale u požaru, pa je Đorđije, bez cvonjka u džepu, dospeo u Krnjaču.          

U Bašaidu nas dočekuje predsednik Mesne zajednice Zoran Petrović. Odmah objašnjava Đorđiju sve prednosti života na selu. Škola i vrtić za decu, Dom zdravlja i apoteka koji rade u dve smene, besplatan prevoz za gimnazijalce do Kikinde, gostoljubivi meštani... Dve diskoteke, tri kafića i kafana bez pevaljke. Hamburgeri, pice i bankomat. Nema šta nema, što bi rekao Zoran. Samo je ljudi sve manje.

Đorđije kreće odmah u akciju. Poverenik Komesarijata Radmilo Dedović objašnjava da je iz sredstava UNHCR-a i međunarodnih donatora više od 700 porodica zbrinuto u seoskim domaćinstvima. I da je šteta da ova porodica ne pronađe svoju sreću.

Prva kuća je velika, ali isuviše zapuštena. Milica je nezadovoljna, oseća se vlaga, u adaptaciju bi trebalo uložiti najmanje desetak hiljada evra. Da bi se ponovo osećali kao ljudi. A gazda traži sedam.

Druga kuća je takođe velika. Doduše, teško je pronaći garsonjeru u ravnici. Đorđije i Milica se konsultuju. Neće ni nju. Morali bi da u kešu imaju bar pet, šest hiljada evra, kako bi je sredili.

Zoran Petrović kaže da su ostale kuće, koje koštaju do sedam hiljada evra, još lošije. Zato nas odvodi ka beloj, lepoj kući zbog koje je Đorđije u euforiji. Ali komšinica koja otključava dvorišnu kapiju, kaže da je cena – 11.000. Ako bi se cena spustila na 9.000, Đorđije bi mogao da doda još dve hiljade. Poverenik je pragmatičan, pita Đorđiju, da li može da se snađe za 2,000. Đorđije je imao i lošije trenutke u životu, pa nonšalantno odgovara:

– More, prosiću ako treba!

Poverenik poziva odmah gazde mobilnim telefonom. Predlaže im da spuste cenu na 9.000, objašnjava da država daje sedam, dok će Đorđije negde iskopati još dve. Ali sa druge strane, stiže brz odgovor:

– E, sada je cena – 12.000 evra!

Poverenik uzvraća:

– Naša poslednja ponuda je devet hiljada! Dobro razmislite!

Đorđijev optimizam je splasnuo. Milica i on odlaze do još jedne kuće. Lepa i skupa, i opet 11.000 evra. Umorni, naslanjaju se na metalnu kapiju, koja ih deli od dvorišta ukrašenog cvećem. Novi život za njih nalazi se iza te kapije, ali četiri hiljade evra je za stanovnike kampa u Krnjači ravno dobitku sedmice na lotou. Koji, uzgred, ne može da se uplati u Bašaidu.

Aleksandar Apostolovski

objavljeno: 14.09.2011.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na Politika...