Izvor: Politika, 27.Sep.2014, 21:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veliki umetnik pisane reči
Radovan Beli Marković hteo je da ukaže na potrebu savremenog pisca da svoj književni svet poveže sa književnim svetovima svojih prethodnika – ističe Radivoje Mikić
Ćelije – Gradska biblioteka u Lajkovcu, objavila je Sabrana dela Radovana Belog Markovića (1947), pripovedača i romansijera, rođenog u Ćelijama kod Lazarevca. U kompletu je trinaest knjiga: „Palikuća i Tereza milosti puna” (1), „Švapska kosa” (2), „Živčana japija” (3), „Setembrini u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kolubari” (4), „Male priče” i „Aša” (5), „Lajkovačka pruga” (6), „Limunacija u Ćelijama” (7), „Poslednja ruža Kolubare” (8), „Knez Miškin u Belom Valjevu” (9), „Devet belih oblaka” (10), „Orkestar na pedale” (11), „Kavaleri Starog premera” (12) i „Gospođa Olga” (13).
U osnovnoj školi „Mile Dubljević”, u Ćelijama, na Krstovdan, održan je naučni skup na kojem je učestvovalo petnaestak pisaca i književnih kritičara, pretežno mlađe generacije. Radovan Beli Marković, posle šest decenija, vratio se u učionicu u kojoj je završio osnovnu školu. Ovo nije prvi naučni skup, posvećen prozi Radovana Belog Markovića. Jedan je održan u Valjevu (2006), drugi u Lajkovcu (2011).
–Pošto tumačenje dela jednog pisca nije posao koji započinje i okončava jedna generacija proučavalaca književnosti, logično je što se započeto nastavlja i što su danas ovde u većini baš oni koji tek započinju ozbiljnije bavljenje prozom Radovana Belog Markovića– naglasio je Radivoje Mikić, u uvodnom slovu.
Ako je još povodom pripovedaka Borisava Stankovića, na samom početku 20. veka, Jovan Dučić rekao: „Ovo je epoha u kojoj jedna knjiga rađa drugu”, onda se baš povodom proze Radovana Belog Markovića, ističe Mikić, može postaviti niz pitanja koja se, sva odreda i u celini, tiču fenomena intertekstualnosti, odnosno citatnosti, da ostanemo zasad samo kod ovih pojmova kojima se obeležava jedna vrlo raširena odlika i poezije i proze našeg vremena. Otvarajući i svoje pripovetke i svoje romane ka književnim svetovima drugih pisaca, i naših i stranih, preuzimajući iz njih motive, likove, stilske obrasce ili neke druge elemente, parodijski ih stilizujući, ili ih prevodeći u ravan patetike, Radovan Beli Marković je hteo da ukaže na potrebu savremenog pisca da svoj književni svet poveže sa književnim svetovima svojih prethodnika.
Ni u jednom razgovoru o prozi Radovana Belog Markovića, smatra Mikić, ne mogu da se mimođu pitanja jezika i stila. Rečenica Radovana Belog Markovića, njen leksički sklop, njena melodija i ritam, tropične komponente unete u nju, elementi su koji nam jasno stavljaju do znanja da pred sobom imamo proznog pisca koji spada u onu vrstu pisaca u koju upiremo pogled uvek kad želimo da dokažemo – da je književnost jezička umetnost.
O najbitnijim jezičko-stilskim karakteristikama zbirke priča „Živčana japija“, govorio je Miloš Kovačević. Ako je ova zbirka središnje delo za razumevanje poetike R. B. Markovića, onda je – u tome se svi koji su pisali o njegovom književnom stvaralaštvu slažu – najznačajniji, uporišni deo te poetike – jezik. Jezik je najupečatljivija karakteristika celokupne proze R. B. Markovića. Ovaj pisac je još u knjizi „Palikuća i Tereza milosti puna“, pokazao da vrlo pažljivo bira leksiku i još pažljivije sklapa rečenicu. Reč je o velikom artisti, proznom piscu koji je prema jeziku skrupulozan na onaj način na koji su prema njemu skrupulozni pravi pesnici.
Stojan Đorđić je govorio o vampirima u prozi Radovana Belog Markovića. Vampir je protagonista smrti, njen vojnik, neumoljivi i nezasiti neprijatelj života, pa je prvi efekat koji njegovo pojavljivanje izaziva – efekat jeze i užasa od smrti i umiranja. Na kompoziciju zbirke „Male priče”, koja zauzima veoma važno mesto u Markovićevom opusu, ukazao je Milan Aleksić. Ova knjiga je pokazala da je posve osobenog pripovedačkog postupka. U celini posmatrano, opus R. B. Markovića zasnovan je na jedinstvenom fikcionalnom svetu što omogućava da se pojedine pripovetke mogu pomerati u okvirima različitih pripovednih celina, bez ikakvog gubitka kontekstualnih veza.
Sonja Milovanović analizirala je leksiku u pričama R. B. Markovića. Njegov jezik pokazuje bogatstvo našeg jezika uopšte, kojeg često nismo svesni, posebno mlađe generacije. Mnogo je reči za koje nismo bili sigurni da li ih je pisac stvorio, ili su već u rečnicima zabeležene (nazbilj, nahvao, duplovano). Pokazalo se da ogroman broj tih reči postoji, i da je pisac u svojim delima samo aktivirao sve slojeve naše leksike, pokazujući njeno sveukupno bogatstvo.
Malo je među srpskim prozaistima, primećuje Dragana Todoreskov, žanrovski raznovrsnih pisaca kao što je R. B. Marković. U njegovim pripovetkama susrećemo gotovo sve narativne strategije, sve žanrovske obrasce, opisane u teoriji književnosti: od prozaide, preko crtica i kratkih priča, onoga što je definisano kao opričak, sve do dužih formi, kao što su novela, pripovest, pa uslovno i kratki roman „Palikuća i Tereza milosti puna”.
Zoran Radisavljević
-----------------------------------------
Previše časti za moje knjige
–Čini mi se da je previše časti za knjige ovdestojećeg pisca, u minulo doba setno zagledanog, koji dugim vekom i pustom nadeždom sebe zavarava da je onako kako nije, i kako ne može ni biti, sve vičnijim korakom gredeći – tamo, gdeno svi živi pojti moraju... Ali, tako je kako je...
Evo me, prenemoglog, u svojoj školi, posle bezmalo šezdeset godina.Seta je moja samorazumljiva, a i prošarica pozne radosti – što je škola tu, na mestu gdeno i nekoć bejaše, i što u skamijama njezinim nova đačad prva slova sriču...Red zapoveda i bolji običaji poiskavaju da se prićutim malo o ovome što sam zapodeo i da ovom, književnih tumača odličnom skupu, prepustim o stvarima književnim da prosuđuje, kako ih Bog uči i vlastito umlje napućuje, s primećenjem da se belog 'leba od knjižestva nisam najeo, kao ni drugi kojima knjižestvo bejaše i jest život sami, uz dobru veru da te i takve svi znamo, i da je stoga izlišno da se naglas preslišavamo – rekao je, vidno uzbuđen, Radovan Beli Marković.
objavljeno: 28.09.2014
