Izvor: Press, 07.Dec.2010, 01:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ulica udovica
Kolubarska ulica u Kraljevu jedna je od najmanjih ulica u gradu, ali u njoj živi čak 12 udovica. Njihovi muževi su preminuli u poslednje četiri godine
Kolubarska ulica u naselju Higijenski zavod u Kraljevu duga je svega 300 metara i u njoj ima dvadesetak kuća. U toj ulici živi čak 12 udovica. Žitelji šapuću da je to možda zato što su na tom mestu sahranjene žrtve prvog svetskog rata. U poslednje četiri godine u Kolubarskoj ulici >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << umrlo je 12 muškaraca, dobrih domaćina, vrednih i poštenih ljudi. Samo u toku ove godine preminula su trojica. U 12 kuća sada uglavnom same žive njihove udovice.
- Moj muž je umro iznenada, nije bio bolestan. Jednog jutra kosio je travu i odjednom sam primetila da se komšiluk okupio u dvorištu. Kada sam izašla iz kuće, suprug je već bio mrtav - priča jedna od udovica koja nije želela da joj pomenemo ime, ni da se fotografiše. Kaže, sve udovice imaju istu muku.
Od nje saznajemo da su svi preminuli muškarci bili u najboljim godinama, rođeni od 1952. do 1954. godine. Većina njih je umrla iznenada, usled srčanih napada, a neki su bolovali od kancera.
- Ne bismo mi ni obraćali pažnju na to koliko nas je žena ostalo bez muževa, dok pre četrdesetak dana nije umro još jedan naš komšija, čija je žena na sahrani rekla: „Šta smo mi bogu zgrešile da smo u ovoj ulici skoro sve udovice!" - otkriva naša sagovornica.
I upravo jedna od najbližih komšinica, čiji je dever nedavno preminuo, V. A., otkriva priču koja se odavno ispreda u Kolubarskoj ulici.
- Ne znamo da li je način života, stres ili „kolubarski bermudski trougao". Ali postoji priča da je na ovom mestu za vreme Prvog svetskog rata bila šuma i da su se u njoj vodile žestoke borbe. Priča se da su tu sahranjivali žrtve, da su postojali neznani grobovi. Tek mnogo godina kasnije šuma je raskrčena i na tom mestu sagrađeno naselje i ova naša Kolubarska ulica - priča V. A.
Da li su neznane sile ili sudbina ne zna se, tek ove žene doživele su istu sudbinu. Ostale su bez muške ruke u kući pa neke poslove moraju da obavljaju same, koliko koja može i ume.
- Najteže je u jesen, kad stignu drva. Moramo same sve da pripremimo za zimu. Pomogne nam komšija Grujo, kod njega istružemo drva kad koja dođe na red. I on čovek ima svoja posla, ne može sve da nam pomogne. Kada ga zovem da mi promeni osigurač, ostane po dva tri sata, jer vidi da ima i drugih stvari po kući koje ja ne umem sama da popravim - priča udovica iz Kolubarske.
Nije lakše ni kada dođe proleće. Opet sve poslove rade same, kose travu, uređuju dvorišta, oko kuće, neka ima baštu, treba sve to postići. Zato, kažu, nemaju vremena za druženje uz kafu. A i šta da pričaju, kad su sve priče gotovo iste - sećanja na dobre muževe, još bolje očeve, na neke od njih i brižne dede. Ako se i sretnu, to je na groblju. Tu podele zajedničku tugu. Ni na slave ne mogu jedna kod druge, jer većina slavi istu slavu Svetog Aranđela.
Veoma im je teško bilo kada se dogodio zemljotres. Na mnogim kućama otpali su dimnjaci, popadao crep. Udovice to nisu mogle same da saniraju. U pomoć im je prvi pritekao komšija, čika Slavko Milosavljević. Sav crep je, dobrim delom zahvaljujući njemu, sada na svom mestu.
Ako je za utehu, svih 12 udovica su dobrog zdravlja i na svojim leđima dobro nose teret koji im je život nametnuo.
