Izvor: Večernje novosti, 25.Maj.2014, 18:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Radovan Beli Marković: Dobićemo i ovu bitku Kolubarsku

JEDINO su rode na odžaku bile sigurne - kaže književnik Radovan Beli Marković, opisujući za „Novosti“ protekle dane u Lajkovcu, dok sabira utiske o nesreći koja je pregazila njegovu varoš, pitomu kolubarsku dolinu i ogroman deo Srbije. Velika voda polako popušta okove i ostavlja strašne tragove. Prolazi još jedna srpska golgota... - Kolubara odnela obalu, novine ne dolaze, pijaće vode nema, ne mogu u Valjevo na terapiju... >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Svi su bili odsečeni, ne samo mi u Lajkovcu. Ni sanjali nismo da ovo može da se desi, iako smo uglavnom nepripremljen svet. Jednostavno, jedno jutro smo se suočili sa tim da u kućama ni kilo brašna ne bejaše, hleba u varoši ne bejaše. Lajkovac bejaše jedno poplavljeno ostrvo sa užim delom do koga Kolubara nije došla. Kao što se kaže u Vladana Desnice: „Ostadosmo bez krova i kruva“. Ali snašli smo se nekako i prebrodili taj prvi udar. U toj nesreći, tom povodnju, kao da smo postali bliži jedni drugima, to smo nekako savladali. Kasnije smo počeli da živimo u skladu sa vanrednim prilikama, a posle je kiša stala i malo je prosinulo sunce - kaže nam Beli Marković. * Jesu li vas zvali da pitaju šta se dešava? - Kako ne, ne znam odakle sve nisu. Dok sam bio na Banjici u bolnici i lečio slomljeno rame, a i u vreme ove nesreće. Sumnjam da li sam zaslužio toliko pažnje koliko su me ljudi zvali i nudili pomoć. * Potopljena je i vaša pruga? - Nije to lajkovačka, ona je nestala davno, kao Atlantida i Troja... Ovo je barska.SPASAVATI I KNjIGE U ovakvim katastrofama najviše što se za knjigu može učiniti jeste da se izbavi iz vode, iz vatre, iz svega, a čitanja dolaze kasnije, kad čovek u sebi sve to malo prevlada, kad se to smesti u iskustvenu sferu duše. Onda se čovek vraća čitanju, priseća se nekih knjiga i traži u njima odgonetku, ono što čitalac zapravo i očekuje od knjiga. Dok traje sve ovo, zajedno sa živim ljudima, ako se ikako može, i knjige se spasavaju. * Ne sećate se slične stihije? - Dugim vekom nisam zapamtio ovakvu Kolubaru, podivljalu i rasrđenu na svoju dolinu, na sve nas i sve živo u njoj. Činilo se na trenutak da se Kolubara utopila u svom jezeru. Cela Srbija je postradala, gotovo da i nema reke i rečice koja nije sama sebi na rep stala. Belo Valjevo, Lajkovac, Lazarevac, Ljig, Mionica, Osečina, Ub i okolna sela svoje postradanje tek sad sagledavaju i zbiraju ono što je ostalo. * Kako će narod dalje? - Neće biti lako ni Kolubarcima ni Tamnavcima, ali ni Srbiji lako biti neće. Odnekud verujem da je narod kao trava. Istrpećemo, izdržati uprkos svemu što je bilo u Lajkovcu koji sigurno nije najteže postradao u Srbiji, ali 500 mojih sugrađana je bez doma, a o sudbini stočice božije i drugih životinja da se i ne priča. * Bilo je i ranije velikih poplava? - Ali ne ovakvih. Pamtim kada je Ćelije i Lajkovac sastavila Kolubara, svu tu vodu između... Ali ni to nije bilo kao sada, a tada Kolubara čak nije bila ni regulisana, nije imala nasip. Ne samo ja, nego i mnogo stariji ljudi od mene nisu ovako nešto zapamtili. Moj ujak koji ima 80 godina javio mi je da je čuveni Lazića bunar dubok dvadeset metara prelio, što nikad bilo nije. * Rekoste da su se ljudi u ovom zlu zbližili, da nisu zatajili. Mnoge je začudilo što smo se pokazali na muci, najbolji kada je najteže? - Mene ne čudi, to sam već doživeo. Rođen sam krajem prve polovine 20. veka i zapamtio sam još detetom te sive, olovne godine opšteg siromaštva. To je obeležilo moje detinjstvo. Tada smo bili mnogo bliži jedni drugima negoli sada što jesmo. Zapamtio sam te prirodne katastrofe, mnoge zemljotrese, onaj kolubarski ponajviše, kada je bilo stvarno apokaliptično, pa sam zapamtio i ratove, i ovaj građanski i ovaj iz vazduha... Mi smo u nevolji ne samo bliži jedni drugima, nego se i ta građanska pristojnost više zapaža, a bogami lajkovačka biblioteka nikada nije imala više čitalaca nego za vreme rata. * Na reku, kažete, ne možete da se ljutite? - Taman posla, na svoju reku na čijim sam obalama rođen i koja teče kroz čitav moj život ne mogu da se ljutim. Verovatno da postoji neki veliki i jak božanski razlog zato što se Kolubara na nas rasrdila. Ona će se povući u svoje korito, ona će biti ponovo jedna krotka, pitoma reka i sve će to doći na svoje mesto, a naša nesreća nama i ostaje da se, takođe, i mi povučemo u svoje duševno korito, da priberemo ono što nam je ostalo i da na tome što nam je ostalo izgradimo ono što je voda odnela. Neću da grdim reku, šta da radim, ona mi je sudbina. Ko u pesmi „Smrt vojvode Prijezde“ kada se kaže: „Morava nas voda odranila, nek Morava voda i sarani“. * Sto godina kasnije opet bijemo Kolubarsku bitku? - Naravno. Povodanj Kolubare i njena bujičavost i ta zimska vejavica na Suvoboru opisana je u romanu-epopeji „Vreme smrti“ Dobrice Ćosića. Iz čitanja njegovog romana može se naslutiti da je bilo gotovo neizdrživo, da su kiše i tada levale, kada je vojvoda Mišić na mioničkom mostu konsolidovao vojsku i tu bežaniju pretvorio u neko organizovano povlačenje. Kiša je i tada levala ali ne ovako, ovako nije bilo barem što se Kolubare tiče. * Često nam se ponavljaju tragedije, ali plivamo nekako? - Povodnji, zemljotresi, cunamiji malo-malo udare i druge zemlje i druge narode i svako se nosi sa svojom mukom i nikome nije lako, čak i onima koji su mnogo bogatiji od nas, jer tim silama prirode niko ne može da se suprotstavi i da ih pobedi. Takva nam je nekako istorija. U dva veka srpske državnosti bilo je ratova koji se gotovo ne mogu izbrojati na prste, bilo je raznih katastrofa, prirodnih nepogoda i ovo tle, ova prelepa zemlja je često bila, kako to Milosav Tešić u jednoj pesmi kaže: „Šarenica tuge“. Ali nekako smo uspevali da pretrajemo i ja, kao čovek koji malo veruje i u sebe i u nekakav boljitak, uvek kada se nešto ovako događalo, gledam u ljude naokolo, i vidim da nade ima.DRUGI SVET Svako doba iz sebe izlučuje i svoje pisce i svoje slikare, svoju muziku. Ta duševna treperanja ista su u svim dobima, od kako čovek ima svest o sebi. Postoje i mnoge posebne stvari kojim svako doba oblikuje ljude prema sebi a bogami i ljudi oblikuju doba. U ovim godinama nisam sklon da ništa predviđam, još manje da proričem, više sam sklon da u sebi presabiram ono što se za mog veka zbilo i, ukoliko mi to pođe za rukom, da u neki drugi svet odem sa što manje grehova, neki drugi svet u čije postojanje tvrdo verujem. * Šta nas drži? - To je osobiti duh. Najbolje ga je opisao Dobrica Ćosić u svojim romanima, a najsnažnije u „Vremenu smrti“. Nije to duh bez klonuća, taj duh ima duboke padove, ali istovremeno ima i neku moć da se iz Tartara vine do neslućenih visina. Jednostavno to je tako, naša zlehuda istorija je to potvrdila i zahvaljujući tome verovatno i trajemo. * Čuli ste, verovatno, da nam savetuju promenu mentaliteta? - I najdublje i najvažnije stvari ovoga sveta i čoveka se verovatno menjaju, ali veoma sporo. Govoreći o tim ubrzanjima koje je donelo novije doba čini mi se da je i veliki Andrić primetio da žena još uvek nosi dete devet meseci. Najvažnije stvari se ne menjaju baš tako brzo, ni mentalitet. * Kakvo doba sada nastaje? - Sada si u kontaktu sa celim svetom, ali si u stvari samlji nego ikad. Imaš jedno lažno samozavaravanje da si vlasnik svih znanja, a nisi vlasnik ničega. To te samo udaljava od suštine. Ti si vlasnik samo onog znanja koje si proživeo kroz život i kroz knjigu, još uvek. O pšenici se verovatno na „Guglu“ može saznati mnogo, ali onaj ko je pšenicu sejao i kome je sad poplavljena i kome se poznaju oni žuljevi na dlanu o kojima peva Aleksa Šantić, o njoj zna najviše... Onaj koji je neće imati kad mu bude najpotrebnija. * Kuda danas plovi srpski brod, na kakvim vodama? - Kuda god da plovi srpski korab, potonuti neće. Ja bar u to hoću da verujem.n NAKLON ZA DOBRICU ĆOSIĆA * UZ ovu nepogodu, pamtićemo godinu i po odlasku velikana srpske književnosti? - Otišla je Svetlana Velmar Janković, veliki pisac, Isidora Sekulić novijeg doba, pa Saša Hadži Tančić, odličan pisac sa juga Srbije, koji je umeo sebe da potpuno podari drugima, a ode i Dobrica posle koga neće više biti isto, nikada. Njegova reč je imala težinu, bez obzira što ga mnogi nisu voleli, ali su očekivali šta će on da kaže. Toga više biti neće, s njim je otišla i jedna epoha. * Tražio je Ćosić, tražite i vi odgovore na pitanja: ko smo, šta smo, odakle smo? - Svom narodu ostavio je roman-epopeju „Vreme smrti“, jednu od najvećih duhovnih zidanica 20. veka. Opisao je zemlju Srbiju vascelu, a i čitav stradalni narod srpski. Duže od pola veka traje moje čitalačko udivljenje povodom njegovih knjiga. Razume se da su i on, a i drugi srpski umnici, i umnici čitavog ovog zemaljskog šara, čije sam knjige čitao, o čijim sam životima i delima razmišljao, u meni pokrenuli jedan svrabežni mravinjak raznih pitanja i nedoumevanja, a evo i moj vek polako zalazi a ja na njih nisam pronašao odgovore. Mnoge odgovore Dobrica Ćosić je ponudio, ali ni on nije bio siguran da je na mnoga pitanja odgovorio. Tako da i ja polako svodeći svoj vek mogu samo da kažem da sam imao retku sreću da su me ovih decenija ljudi poput Dobrice Ćosića udostojili da im budem pažljiv slušalac, ponekad i sagovornik, i od njih sam štošta naučio i došao bar u predvorje nekih svojih saznanja. Dubok moj naklon seni Dobrice Ćosića ujedno je i naklon uveliko zahodećem dobu u kojem vek svoj jošte boravim.

Nastavak na Večernje novosti...