Izvor: Večernje novosti, 24.Maj.2014, 16:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Od jauka neće san na oči

NEKO je, jednom, zapisao: istinski vredni ljudi ne govore o svom podvigu. Dovoljno je to što su učinili dobro delo. Nadvisili sebe. Dovoljno je da im to greje i dušu i srce. I, pitamo se, koliko će, takvih bezimenih divova naše nesreće ostati neprimećeno, ako o njihovim delima ne progovore oni za čiji su se život žrtvovali. - Potražite, molim vas, Danijela Kuburovića, Miroslava i Vladu Kuzmanovića, Slobodana Keserovića i Đorđa Savatića... Oni su prvi bili u čamcima. Oni su nas izvlačili, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << u prvim satima, između proteklog četvrtka i petka kada je Kolubara, odozgo, provalila nasip - upućuju nas ljudi, dok tragamo za junacima tuđih života, ovih dana u Obrenovcu. Belo Polje, ulica Tamnavska, voda je još do kolena. Ovde je sa ocem Radišom ostao Danijel Kuburović, jedan od spasilaca u prvom naletu Kolubare. U celoj ulici, danas, samo on i Radiša. - Šta bih ja mogao sam da nije bilo pribranih i hrabrih, mojih Belopoljaca - kaže mladi Kuburović, kada smo ga, na jedvite jade, namolili da ispriča neispričanu priču o noći užasa. I o podvigu koji će se pamtiti. - Još su žive te slike - odgovara Danijel Kuburović. - I živeće u nama, dok smo mi živi. Dok govori, njegov otac, Radiša, samo gleda u vodu. I, samo ćuti. Danima ćuti. Sećanje...KAD BIH MOGAO DA ZABORAVIM Voleo bih da zaboravim tu noć, da izbrišem iz memorije - govori Vlada Kuzmanović. - Ali, ne mogu. Stalno su mi pred očima izbezumljeni pogledi. U duši mi je vrisak. Pitam se, koliko je sva ova nesreća u pamćenju dece i staraca. Teši me da će deca pre da zaborave, a ne teši me da će nam ona svima odrediti vreme: pre i posle. Kolubara je u trenu jurnula preko nasipa. Preko Velikog Polja. Preko gradske deponije. Asfaltne baze. Azila za pse. Minuti su odlučivali o sudbini naroda, o zatečenom narodu. - Imali smo samo tri čamca, a stotine ljudi u vodi - kazuje Miroslav Kuzmanović, još promukao od te tragične noći, u kojoj se sa vodenom stihijom borio za živote bezimenih ljudi. - Tri čamca, a nesreća nemerljiva - stalno ponavlja ove reči. - Čamci kovitlaju, motori popuštaju, vrisak se prolama. Molim se da razum ne popusti. Da čamac izdrži. Ljudi, u pidžamama, zgrčeni na drveću. Neke, bujica već obuzima. Na krovovima čitave porodice... A krovovi uranjaju u vodu... Koga da prihvatiš? Imaš li pravo nekog da ostaviš... Odasvud vrisak. Deca: oči im ovolike. Prigrlili i ljubimce. Neće od njih da se odvoje. Ni ljubimce ne možeš da ostaviš... A kad sam video mog Vladu u vodi... šta ti tražiš, u ovoj nesreći, sine, vičem mu. Ne razumem šta mi dovikuje. Posle mi je rekao: "Čim si ti pošao u čamac, krenuo sam i ja". Nižu se sekvence tragedija, zaleđene u pamćenju. - Čovek, ovako, baš ovako visi o stablu koje se povija pod udarom vode. Sav pomodreo. Na podlakticu mu udara bujica. Da se šakama držao, ne bi izdržao. Odvajamo ga od stabla. Ne pitamo ni ko je, ni šta je. Nemaš vremena. I da imaš, on ne bi mogao da progovori. Noć užasa između proteklog četvrtka i petka. U petak ujutro, stigli su u pomoć bespomoćnim ljudima specijalizovane ekipe. Kuzmanović kaže: - Ali, mi ni posle, evo svih ovih dana, ne spavamo ni dva sata dnevno. Ne možeš, čoveče, da zaspiš. Od sećanja ne možeš. Vlada Kuzmanović NISU BROJALI Koliko su ljudi spasli u prvom naletu Kolubare dok nisu stigle specijalizovane ekipe, junaci Belog Polja ne mogu da odgovore. - Ko je imao vremena da broji u borbi na život i smrt sa Kolubarom. Našom majkom i maćehom - kažu prvi spasioci Belog Polja. Umesto njih odgovaraju Belopoljci, njihove komšije. - Na desetine ljudi, verujte, zahvaljujući našim momcima, danas je živo.

Nastavak na Večernje novosti...