Izvor: Vostok.rs, 14.Jul.2023, 11:28
Moreplovci u srpskim opancima: Junaci sa Cera i Kolubare na moru (2)
KONjICA NA MORU
Posle 10. februara ostatak srpske vojske nalazio se u logorima na desnoj obali Vojuše i kod Arte čekajući na ukrcavanje u Valoni. Od 10. do 23. februara preveženo je iz Valone na Krf 30.528 vojnika, tako da je 23. februara ukupno iz Albanije na Krf prebačeno 135.591 vojnik. Tako se glavnina srpske vojske našla na Krfu.
“Prevoženje srpske konjice počelo je 27. februara” piše Berislav Visković,”. Dan ranije Vrhovna komanda je naredila da se na Krf transportuju samo oficirski konji i 2.400 tovarnih, dok je Konjčka divizija i ostatak jahaćih, tovarnih i teglećih konja, na zahtjev Saveznika, trebalo prevesti brodovima direktno u Solun. Prije ukrcavanja konje je pregledala komisija sastavljena od predstavnika francuske, italijanske i srpske vojske, i odbacila 2.000 grla, tako da je za transport ostao 10.151 konj. Transportnu flotu sačinjavali su italijanski brodovi ‘Kordova’, ‘Ravena’, ‘Peraso’ i ‘Enriko Milo’, kojima su se kasnije priključili britanski ‘Eloby’ i ‘Kameronian’ i francuski ‘Kolbert’...
... Zbog zakašnjenja brodova, martovskih nepogoda i još uvijek neizvjesnog odredišta za smještaj Konjičke divizije, prevoženje se odvijalo veoma sporo. Do 14. marta prevezeno je svega 4.130 ljudi i oko 3.000 konja. Osamnaestog marta bilo je u Albaniji još 6.000 ljudi i oko 7.000 konja. UkrcavaNje Konjičke divizije počelo je 22. marta, ali je zbog teškog mora u Valonskom zalivu završeno tek za četiri dana. Od 28. marta, dolaskom francuskog broda ‘Colbert’ i, naročito britanskog ‘Cameronian’ koji je samo u dvije plovidbe prevezao 2.000 konja, prevoženje je naglo ubrzano, tako da je za narednih osam dana preveženo sve preostalo ljudstvo i 5.000 konja. Sa italijanskim brodom ‘Perseo’, koji je uplovio u krfsku luku 5. aprila, stigao je poslednji ešelon, a s njim i komisija za ukrcavanje i četiri bolničara. Evakuacija srpske vojske je najzad završena”.
Kad je kralj Nikola stigao u Skadar tražio je da vidi svog unuka regenta Aleksandra. Susret zdravog i jakog “djeda” i bolesnog unuka bio je dirljiv. Kad su se uputili ka barci kojom je kralj Nikola trebao da ide za Brindizi, Aleksandar je shvatio da je brod “Bronceta” namenjen za njegovog djeda, a “Animozo” za njega. Na saopštenje o tome, Aleksnadar je bio ljut, jer on “nije tražio torpiljar za Brindizi nego za Drač”, jer u Brindizi neće ni pokoju cenu, radije sa svojom vojskom u Drač, makar i peške. Regent se vratio za Lješ, a za Drač su ga njegovi gardisti nosili na rukama. Bio je to čin vredan divljenja. Besan na pokušaj da ga odvoje od njegove vojske, odbio je da koristi francuski torpiljar i za prevoženje do Drača, odgovorivši francuskom generalu Mondeziru:
“Meni su Saveznici obećali transportovanje moje vojske čim stignem na Jadran, ali su me eto, prevarili. Vojska je zbog toga očajna i obeshrabrena.
Što se mene tiče, hvala! Ja neću napustiti moje vojnike. Ići ći s njima uprkos svojoj bolesti, ma šta me to stalo.”
Iako teško bolestan. vrhovni komandant Srpske vojske prestolonaslednik Aleksandar nije napustio svoju vojsku
Prevoženje srpske vojske trajalo je od 6. januara do 5. aprila 1916. godine - ukupno 90 dana. Glavnina je prevežena od 28. januara do 23. februara. Iz Albanije je evakuisano 150.064 vojnika i 8.500 izbeglica.
U obezbedjeNju prevoženja Saveznici su izgubili jednu krstaricu, dva razarača, dve podmornice i šest minolovaca, dok su Centralne sile izgubile dva razarača i pet podmornica.
PLOVIDBA LEŠEVA
Srpski vojnici, kako su pristizali na Krf, prvo bi bili postrojeni. Sanitetski oficiri išli su od jednog do drugog i onaj za koga bi promrljali - “moribundi”, bio bi odredjen za Vido. Toga nije bilo moguće spasiti. Pripadao je onima koji će umreti. Bio je već umirući.
U januaru i početkom februara 1916. godine dnevno je po nekoliko lađa dovozilo sa Krfa iznemogle vojnike, smeštene u četiri ogromna šatora, koji su podigli Francuzi, zatim i bezbroj manjih šatora rasejanih na sve strane. Francuskim lekarima i bolničarima ubrzo se pridružilo bolničko osoblje Moravske i Šumadijske divizije, čačanske, pirotske i mladenovačke rezervne bolnice. Dnevno je pokatkad umiralo po 150 ljudi. Najviše su umirali regruti.
Prevoz mrtvih na ostrvo Vido
Mrtve su u početku nosili na groblje na Vidu, izradjeno na strani do Krfa u više stepenastih terasa, ukopano u tvrdu kamenitu zemlju. Na tom srpskom groblju bili su četvrtasti plitko ukopani grobovi, čitave aleje zajedničkih grobova, u svakom po dvanaestorica preminulih, a za sve njih stajao je na grobnici samo po jedan krst. Grobove su kopali Francuzi, mrtve su polagali Srbi.
Na pristaništu, na samoj obali, slagane su gomile leševa kao metrena drva, u više spratova, do iznad čovečjeg rasta, u dužini od desetak metara i više. Tu su ih donosili i slagali tokom celog dana, a ujutro su ih mornari tovarili u čamce francuskog bolničkog broda “Sveti Fransoa od Asiza” i odvozili u pozadinu Krfa na 25 kilometara daljine, potapajući ih usred matice kanala Krfa i Albanije.
Potapani su u vrećama sa gvozdenim tegovima, da bi što brže i sigurnije potonuli. Kada je docnije broj leševa narastao, a gvoždja nestalo, vreće su ispunjavane kamenjem koga je, kao i leševa, bilo u izobilju. Kad su vreće nestale, onda su leševima vezivane noge ž.com i o nju su kačili kamen. Kada je i žice nestalo, bacali su ih bez ičega. Leševi nisu tonuli. Čitav mesec dana talasi su ih nosili, udarali njima o obalu, izbacivali ih na suvo. Grčki seljaci, užasnuti od straha, nisu smeli da idu u svoje maslinjake koji su se nalazili blizu mora.
Postoje pouzdani podaci da se retko koji od tih francuskih mornara čista uma vratio kući.
Boško ANTIĆ
Pogledaj vesti o: Kolubara
.jpg)
