Izvor: Politika, 18.Avg.2015, 08:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Magaze na obali Kolubare
Letnje vreline se najlakše podnose pored vode, znaju to i Lajkovčani koji su pre osam godina, na obali reke – na potezu između dva mosta – samoinicijativno očistili divlju deponiju smeća i tu podigli sojenice
Kao pečurke posle kiše „niču” u Lajkovcu, pored obale reke Kolubare, sojenice. Na potezu između dva mosta, novog betonskog i starog gvozdenog, železničkog, gde je bila divlja deponija smeća na koju je bacao ko je šta stigne, od školjki starih automobila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do crkotina, za poslednjih osam godina postavljeno je, legalno, oko 100 drvenih kućica. Sve zahvaljujući mašinovođi Mileti Rankoviću, istinskom zaljubljeniku u prirodu, jednom od osnivača ekološkog društva „Kolubara”.
On je predložio gradskim ocima da isparcelišu taj deo priobalja, na po 12 metara, i dodele na korišćenje onima koji se obavežu da će raščistiti nastalu „džunglu” pored obale i održavati red i čistoću, priča nam Milijan Ivković, poslovođa u Termoelektrani „Nikola Tesla”, vlasnik jedne od kućica.
– Predlog je prihvaćen. Geometar je izašao na teren, sve premerio i isparcelisao. Svi koji su dobili parcelu, a ima ih oko 130, obavezali su se da taj deo zemljišta očiste od naslaga svakojakog smeća i rastinja. Dozvoljena je i gradnja, ali samo drvenih sojenica koje se postavljaju na debla, tako da u slučaju potrebe mogu lako da se demontiraju i uklone, s obzirom na to da se nalaze između dva nasipa – kaže Ivković, koji se među prvima prijavio, dobio i očistio svoje parče zemlje.
Sa komšijama je utvrdio obalu, vadeći šljunak sa dna reke koja je na tom delu duboka oko metar i po. Zatim je podigao kućicu od drveta (četiri sa četiri metra i dve terase), pored nje „vurunu” za pečenje hleba i lepinja, a uz nju i pečenjaru da se „zanima” kad dođe da odmori telo i dušu. Tako je, uz pomoć supruge, sina i ćerke, ali i unuka Mihajla, na nekadašnjoj deponiji napravio svoju zelenu oazu. Tu su i žardinjere sa cvećem, drvene, u obliku vagona kakve je nekad ovim krajem vukao popularni „ćira”.
Sve to podseća na vreme kada je Lajkovac bio čuven po najvećoj raskrsnici uskih pruga u bivšoj Jugoslaviji. Priča se da je lajkovačka stanica imala ukupno 49 skretnica i 41 kolosek. Pedantni hroničari su pribeležili da je sa prugom u ovaj kraj stiglo i dvadeset pet nacija.
Lajkovac je danas samo usputna stanica, vozovi tuda prolaze prugom koja ga preseca po sredini, ali se više ne zaustavljaju. Zato stanovnici svoju budućnost traže na drugoj strani. Većina meštana zaposlena je u Rudarskom basenu „Kolubara”.Nekadašnja varoš železničara, za koju su mnogi čuli zahvaljujući pesmi braće Bajić „Ide Mile lajkovačkom prugom” polako –silazi na reku.
Pored toga što su očistili obalu, Lajkovčani su se dosetili kako da sačuvaju i narodno graditeljstvo ovog kraja. Kupuju stare drvene magaze po selima predviđenim za iseljavanje zbog ugljenokopa i postavljaju ih pored reke kao vikendice. Skoro 90 odsto sojenica je od doteranih i dorađenih magaza, koje se više ne koriste. Kvalitetne su to građevine, stare i po sto godina, dugovečne, od tesanog drveta.
Problem nastaje kada nadođe voda u reci, kada pomahnita Kolubara, koja nastaje u Valjevu od dva izvorišna rečna kraka – Obnice i Jablanice. Bitnu odliku njenog vodnog režima predstavljaju nagla i velika kolebanja vodostaja i proticaja, što otežava zaštitu od poplava, kao i zaštitu od erozije i bujica. Voda je 2011. godine odnela skoro osam metara obale, koju su stanovnici novog naselja sami obnovili i uredili, priča naš sagovornik.
– Prošle godine je reka nadošla četiri metra iznad uobičajenog nivoa. Voda je tada u mojoj kućici, koja je na oblicama odignuta od zemlje 1,2 metra, bila visine 1,5 metara! Do sada nas je Kolubara četiri puta plavila. To je nešto sa čim mora da se računa – ukazuje Ivković.
Sojenice su zanimljive da se vide, može se pored njih i prošetati jer su odmaknute od vode pet metara da bi ribolovci mogli nesmetano da se kreću pored reke i pecaju. Iako je reč o privatnom posedu, nisu ograđene.
– Nema ograde, jer bi ona zadržavala vodu, što nije dobro. A i šta će nam ograda, dosta je podela! – primećuje Milijan.
Na Kolubari je i gradska plaža, nedaleko od samog centra. Nju je o svom trošku i svojom mehanizacijom uredio i održava Živorad Lazarević. Postavio je klupe, suncobrane, uredio obalu da se može lakše ući u vodu, pa je sad sve više i gostiju sa strane koji dolaze u ove letnje dane na kupanje, a onda, usput, u obližnjoj vodenici kupe i sveže mleveno brašno, objašnjava Lajkovčanin dok nam pokazuje, kako kaže, najveću u Srbiji, Jolića vodenicu sa sedam kamenova. Jedinu preostalu od nekadašnjih 27 vodenica koliko je na Kolubari od Valjeva do Obrenovca postojalo.
Lajkovac je od Beograda udaljen 69 kilometara, do Valjeva preostaje još 29, a osim uživanja u čarima reke, u blizini samog centra grada, turistički poslenici skreću pažnju i na arheološko nalazište Anine u Ćelijama koje svedoči da su u čarima ovog kraja uživali i Rimljani – tu su napravili palatu od 7.000 kvadratnih metara! Ispod Vrače brda u Ćelijama nalazi se crkva, spomen-kosturnica, u kojoj su pohranjene kosti srpskih junaka i austrijskih vojnika izginulih u legendarnoj Kolubarskoj bici.Najznačajniji istorijski objekat na teritoriji opštine je manastir Bogovađa. Ovde je 1803. godine održan sastanak knezova i viđenijih ljudi tadašnje Srbije i odlučeno da se podigne buna protiv Turaka. U to vreme arhimandrit manastira Bogovađa bio je Hadži Ruvim, najpismenija i najuticajnija ličnost tog vremena. Ubijen je u seči kneževa.
Ko ne prošeta do sela Markova Crkva propustiće da uživa u žuboru reke Toplice, da poseti crkvu posvećenu Svetom Dimitriju i vodenicu Sretenovića. Starije generacije se sećaju TV serije „Priče iz Nepričave”, koja je baš u tom selu snimana. Ali da ne prepričavamo, najbolje je da se, tragom ove priče, čitalac zaputi u Lajkovac i lično u sve uveri.
