Izvor: Vostok.rs, 03.Okt.2016, 21:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad se ljutovac naljuti
Početkom 1915. godine stanje na frontu bilo je srazmerno mirno. Cerska i Kolubarska bitka okončane su velikim pobedama srpske vojske. U Srbiji više nije bilo neprijateljskih vojnika, osim zarobljenika. Ipak, i Srbi i Austrijanci kao da su osećali da će do odlučnog sukoba tek doći, pa su se obe strane pripremale za odlučujući obračun. S tim u vezi, Saveznici su na srpski front uputili razne misije. Od medicinskih, koje su već nekoliko meseci ovde boravile, do ruskih minera i torpednih odeljenja. Bilo je tu i engleske mornaričke teške artiljerije, francuskih topova sa posadama na Kalemegdanu.
Marta te godine stigla je i jedna eskadrila najboljih francuskih lovačkih aviona u to vreme. Pod komandom majora Vitrea, avijatičari su preko Niša doleteli na Banjicu. Naš kapetan Đorđe Sebastijan Roš, izviđač u francuskoj eskadrili kasnije se sećao kakvo je oduševljenje nastalo kad se eskadrila pojavila u niskom letu, na 100 do 200 metara visine, iz pravca Mladenovca. Aeroplani su se skladno spuštali, jedan za drugim, na poljanu na Banjici. Odmah su podignuti hangari za avione, a oficiri razmešteni po vilama oko Banjice. Nisu se previše odmarali, pošto su već sutradan počeli letove na frontu.
Roš se sećao da su avioni bili snabdeveni bombama i metalnim strelicama u vidu velikih klinova, protivpešadijskim sredstvom. Osim toga, aparati nisu bili naoružani, samo su piloti imali lično naoružanje. Takvi avioni sa francuskim posadama redovno su preletali Savu i Dunav, u izviđačkim zadacima
„Marseljeza” u vazduhu
Ove akcije nisu se svidele Austrijancima, i oni su već krajem marta uzvratili posetu. Iznad aerodroma iznenada se stvorilo nekoliko njihovih letelica iz kojih su poletele bombe. Bombardovanje nije imalo većeg učinka, promašili su hangare i avione na stajanci. Ipak, malo je nedostajalo da strada francuski kuvar koji se baš u tom trenutku zadesio u blizini stajanke sa živim prasetom u rukama. Čim je odjeknula eksplozija prve bombe, on je u svom belom odelu i s velikom kapom na glavi zaždio preko aerodroma, ne ispuštajući prase. No, kada je pala druga bomba, shvatio je da je stvar postala ozbiljna, i zalegao na zemlju. Prase je bacio preko glave i prepustio ga sudbini. Za nesuđenom pečenicom pojurilo je celo osoblje aerodroma, i srpsko i francusko, pa se ovo prvo bombardovanje završilo više smehom nego plakanjem. Doduše, da je prase stradalo, ko zna šta bi bilo.
Da li kao osveta zbog jurnjave za prasetom ili kao upozorenje, usledio je let i bombardovanje neprijateljske flote monitora kod Zemuna. Đorđe Roš upućen je nešto kasnije na još neke obuke, da bi krajem avgusta dobio zadatak da izvidi neprijateljsku artiljeriju s druge strane reke.
Na zadatak je krenuo zorom, kako je bilo uobičajeno. Pilot je bio francuski kapetan Polan koji je cupkao pored zagrejanog aviona pošto je Roš kasnio, zbog nekog kvara na automobilu na putu do aerodroma. Ostali izviđači već su uzleteli i rojili se iznad Bežanije. Rošov avion bio je poslednji. Po uzletanju pilot je uzeo određeni pravac. Leteo je nisko. Jedina opasnost pretila im je od pešadijske vatre, i to ako ozbiljno iznerviraju nekog vojnika koji bi onda sadržaj magacina svoje puške poslao u nebo, ka letećoj mašini. Na to se nisu previše obazirali, nego su hitali da izvrše zadatak.
Odjednom, pilot je Rošu pokazao na neke bele oblačiće u okolini koji su se množili, i izviđača podsetili na bele hrizanteme. Na plavoj pozadini neba izgledalo je kao cvetno polje. Što su se više približavali cilju, oblačića je bilo sve više. Roš nije čuo detonacije, ali je po ponašanju pilota shvatio da je reč o protivavionskoj artiljeriji, s kojom se do tada nisu sretali. Još kad su šrapneli, koji su se razletali pravo iz tih oblačića, počeli da buše i cepaju platno na krilu aviona, shvatio je da je nevolja ozbiljna.
Francuz se obratio Rošu s pitanjem da li idu dalje ili se vraćaju. Nastavljaju, sve do ispunjenja zadatka, makar ih skinuli sa neba. Kapetan Polan odgovorio mu je pevanjem „Marseljeze”. Roš je prihvatio, pa je sve izgledalo nestvarno. Francuz i Srbin urlaju „Marseljezu” u aeroplanu koji kruži iznad Bežanije, zasut kišom šrapnela. Naglo su se dizali da bi izbegli pogotke. Tek tada je Roš shvatio koliko je pogrešio što nije obukao pilotsku bundu. Kad su se onako izbušeni spustili na Banjicu, predali su raport o položajima neprijatelja i dejstvu protivavionaca. Sledećih šest nedelja Roš je proveo u bolnici, zbog promrzlina.
Treniranje protivavionske odbrane
Ubrzo su ta izviđanja preko Save i Dunava dala rezultate. Već krajem avgusta srpskoj komandi, na osnovu izveštaja avijatičara i izviđača, bilo je jasno da se sprema nešto veliko. Velika ofanziva, ispostaviće se. Gomilale su se snage na granicama, a austrougarske aeroplanske eskadrile pojačane su nemačkim letelicama i posadama. Vrlo brzo se utvrdilo da su Nemci daleko uspešniji od austrijskih kolega, i da naša avijacija više nema premoć u vazduhu.
Neprijateljski avioni obrušili su se svom snagom na gradove. U komandi su shvatili da je avijacija pred takvim napadima često nemoćna, i da bi valjalo nekako uspostaviti protivavionsku odbranu. Pomoć su opet pružili francuski saveznici. Uspostavljene su stalne osmatračke stanice, naročito oko većih gradova. S njih se javljalo o naletu neprijateljske avijacije. Trebalo je tu pretnju, ako je ikako moguće, nečim skinuti s neba. Čime? Nasumična pucnjava iz pešadijskog naoružanja teško da je davala rezultate.
Tu je opet na scenu stupio jedan francuski oficir. Kapetan Andre Mortire početkom leta upućen je u Srbiju da pomogne u stvaranju protivavionske odbrane. Na tom zadatku već se dokazao u Francuskoj, gde je imao neka pionirska rešenja u pretvaranju poljskih topova u protivavionce. To je primenio i na srpskom frontu.
Odmah po dolasku upućen je u Vojnotehnički zavod u Kragujevcu. Tamo je nedeljama isprobavao razne topove i razne rešenja, da bi se na kraju odlučio za patent koji se u Francuskoj pokazao vrlo uspešan. Naime, od običnog poljskog topa napravio je protivavionski, i to tako što ga je podigao na drvene lafete, koji su bili okretni i imali elevaciju. Tako je top imao veći hod po vertikalnoj osi, pa je strelcu bilo moguće da prati letelicu. Jednostavno, ali delotvorno rešenje. Uostalom, većina armija u svetu u tom trenutku koristila je slične improvizovane sprave. Prerađeni su uglavnom topovi „šnajder M1907” i „krup M1903”, oba kalibra 75 milimetara, uz još neke zaplenjene od Turaka u Prvom balkanskom ratu. Ubrzo su takve protivavionske baterije postavljene na istaknuta mesta oko većih gradova. Čekali su...Ž
Uz pomoć koca i…
Jedna baterija protivavionaca bila je raspoređena na Metinom brdu, pored Kragujevca. Prva dopunska baterija artiljerijskog puka „Tanasko Rajić”. U njoj i redov nišandžija Radoje Raka Ljutovac, trgovački pomoćnik, rodom iz sela Poljna, pored Trstenika, rođen 1887. godine. Učestvovao je u oba balkanska rata, da bi u ovom bio prebačen u tu „specijalnu” jedinicu, nameran da tuče avione koji bi se obrušili na Kragujevac.
A njih je bilo priličan broj. Jedna od najčešćih meta u pripremi napada Augusta fon Makenzena bio je Kragujevac. Nemački aeroplani naročito su se ustremljivali na Vojnotehnički zavod i Arsenal. Napadi su bili skoro svakodnevni, sve za videla, najčešće u ranim prepodnevnim satima. Gotovo da se stanovništvo naviklo na te leteće ptičurine, tri do osam u formaciji, koje su nadletale grad i ispuštale bombe. Artiljerci su pucali iz svega što su imali, najčešće bez ikakvog uspeha. Napade je u knjizi „Moj dnevnik iz Srbije 1915. godine” opisala i engleska bolničarka Monika Stenli, koja se tada zadesila u Kragujevcu. I ona je tvrdila da su građani Kragujevca gotovo navijali satove po naletima i napadima Nemaca, pa bi se vrlo začudili kad se ovi nekim slučajem ne bi pojavili.
Stigli su se i tog 17/30. septembra 1915. godine. Iz pravca Lapova, najverovatnije s nekog od aerodroma iz okoline Vršca, gradu se približavalo sedam nemačkih aviona, šest dvomotornih troseda „AEG”, predvođenih jednim dvosedom „rumpler”. Podignuta je uzbuna, oglasile su se. zavodske sirene Artiljerija je stupila u dejstvo, ali su se Nemci ipak našli iznad grada. Na Arsenal i Zavod bacili su 45 bombi. Monika Stenli tvrdi da su ciljali i železničku stanicu. Bombe nisu pričinile veću materijalnu štetu, ali je šest ljudi poginulo. A onda je grunulo s Metinog brda.
U bateriji su bili topovi „šnajder”, ali se redov Raka Ljutovac našao pored zaplenjenog turskog topa, „krupa M1903”. Nanišanio je predvodnika eskadrile. Po jednoj priči, nišanio je direktno kroz cev, ne koristeći nišanske sprave, već kao što se gađa zec u trku ili ptica u letu, malo ispred mete. Po drugoj, napravio je neku vrstu nišana, tako što je na usta cevi topa stavio konac i tako napravio končanicu. Vodio je top onako kako avion leti, s preticanjem od dve dužine aviona. Gledao je kroz onaj krstić i cev i opalio. Postoji verzija da se tada na njega obrušio komandant baterije, zato što uludo troši municiju. Ipak, videli su da je dobro tempirana granata eksplodirala na pravom mestu, u blizini aviona. Avion se naglo propeo, a potom je iz njega počeo da izbija gust crni dim. U kovitlacu se srušio pravo u grad.
Na vatrenom položaju nastalo je zatišje od nekoliko sekundi, a zatim oduševljenje. Raka je jednim hicem oborio aeroplan! Ovaj pogodak uneo je pometnju u ostatak eskadrile, pa su se ostali avioni brže-bolje izgubili sa neba iznad Kragujevca. Ispratili su ih sa još kojim plotunom, za svaki slučaj, a i da im malo potpraše rep.
Konj na dar
Raka je od svog komandanta dobio konja, kako bi što pre stigao do grada, gde se pogođeni avion srušio. Sjurio se galopom i u gradu zatekao pometnju. Na svu sreću, ispostavilo se da se ljudi tiskaju oko srušenog aviona. Svi su hteli da vide kako je švapska sila ipak ranjiva. Monika Stenli posmatrala je pad, koji joj je izgledao kao da se avion iz koga se vije dim polagano spušta, a onda uz veliki tresak pada na zemlju. I to u centru grada, nedaleko od kuće u kojoj je boravio prestolonaslednik Aleksandar. Da sve bude zanimljivije, potrudio se komedijant slučaj. Naime, baš tu je nekoliko minuta ranije pala jedna od bombi.
Od aviona nije ostalo gotovo ništa. Drveni delovi aviona su izgoreli, dok je ostatak pretvoren u gomilu krša. Među tim kršom bili su i leševi posade: kapetana izviđača Kurta fon Šefera i pilota oficirskog kandidata Ota Kirša.
Kad se Raka konačno probio kroz okupljenu masu, pristupio je olupini. Video je leševe svojih neprijatelja, stao mirno i salutirao, odajući počast mrtvim protivnicima.
Građani su, među njima i Monika Stenli, razgrabili delove aviona, za uspomenu i dugo sećanje. Dokumenta i dnevnici nađeni kod poginule posade prosleđeni su u komandu. U početku, čak ni francuski oficiri, raspoređeni u Zavod, nisu verovali da je Raka srušio avion. Zato im je dopremljeno ono što je ostalo od aeroplana, kako bi podrobno ispitali slučaj. U fabrici su rastavili motor i u radilici našli geler. Više nije bilo sumnje, redov Raka je jednom granatom, dobro tempiranom, srušio „rumplera”. Bilo je to prvo rušenje aviona artiljerijskim oruđem u svetu.
Priča o Rakinom podvigu brzo se raširila kroz vojsku, pa kroz ceo grad. Nagrađen je Karađorđevom zvezdom i vanredno unapređen u kaplara. Rat je nastavio u artiljeriji, a na Solunskom frontu dogurao je do narednika. Po završetku rata i demobilizaciji, nastavio je da se bavi trgovinom. Tridesetih godina uspeo je da otvori radnjicu u Trsteniku koju je vodio do smrti, 25. novembra 1968. godine. Između dva rata bio je čest i vrlo viđen gost na slavama artiljerijskih jedinica vojske nove države. Čak je na paradi trupa Vojske Kraljevine Jugoslavije, održanoj na Banjici, 1938. godine, viđen na počasnoj tribini, kao gost artiljeraca. Redov Raka u društvu đenerala, ministara, vojnih atašea.
Dan kad je Raka Ljutovac oborio avion uzet je za dan roda Artiljerijsko-raketnih jedinica za protivvazduhoplovna dejstva Vojske Srbije. Teško da postoji prikladniji datum.
Autor: Nemanja Baćković,
Zabavnik
