Izvor: Politika, 05.Feb.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I studenti u prevari
Iza lopova stoji samo njegova senka, a korupcionaš deluje u senci vlasti
Korupcija je najčešće prisutna u velikim sistemima i delatnostima za koje se izdvajaju najveća budžetska sredstava. U obrazovanju kao niskobudžetskoj delatnosti ne treba očekivati značajniju korupciju, ali se može očekivati da indeks percepcije korupcije bude veći nego, na primer, u avionskom saobraćaju. Korupcija u velikim sistemima, poput one u RB „Kolubara” ili „Putevima Srbije”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nesrazmerno je veća nego u aferi „Indeks” na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Iako se u oba slučaja radi o zloupotrebi javnih ovlašćenja za pribavljanje lične koristi – što i jeste definicija korupcije – one nisu samerljive. Umesto da upoređuju korupcionaške afere, istraživači korupcije radije pribegavaju metodologiji kojom se izračunavaju indeksi percepcije korupcije. Dakle, korupciju ne treba brkati sa indeksima njene percepcije.
Drugo, korupciju ne bi trebalo tretirati kao disfunkciju svedenu na koristoljubivu ljudsku akciju, poput krađe. Korupcija nije isto što i krađa, niti su korupcionaši isto što i lopovi. Obična krađa je koristoljubiva akcija u kojoj lopov neposredno otuđuje bogatstvo vlasnika i time pribavlja ličnu korist, a korupcija je koristoljubivi čin u kome osoba koja je nosilac javnih ovlašćenja njihovom zloupotrebom takođe pribavlja ličnu korist. Iza lopova stoji samo njegova senka, a korupcionaš deluje u senci vlasti.
Bez asistencije korumpiranih titulara režima nema korupcije. Nastavnike iz afere „Indeks”, koji su nosioci javnih ovlašćenja, niko ne bi mogao da nagovori da se bave korupcijom da se prethodno nisu osećali zaštićeni instrumentima vlasti ili bar njenim korumpiranim predstavnicima. Bez prisustva faktora vlasti ili nekoga iz njene nomenklature korumpirani profesori bi bili obične secikese i lopovi koji potkradaju porodične budžete svojih studenata. Oni sebi nikada ne bi dozvolili da padnu tako nisko. Njihov je cilj da, delujući u senci vlasti i sa visine, istovremeno sačuvaju javna ovlašćenja i, uz sve to, pribave veću ličnu materijalnu korist.
Treće, ako bi korupciju tretirali samo kao koristoljubivu aktivnost, i rešavali je od slučaja do slučaja, ne bismo mogli odgovoriti na pitanje zašto korupcije ima u nekom vremenu i na nekom mestu, ili u nekoj kulturi, više nego u drugim. Istakli smo da su analitičari korupcije umesto koncepta „slučaja”, popularno nazvanog „afera”, ponudili koncept „percepcije”. Transparensi internešenel je naučna institucija koja izrađuje metodološki najpouzdanije indekse percepcije političke i administrativne korupcije. Iz njenih rezultata se vidi da je Srbija među zemljama koje su najviše korumpirane. Među najmanje korumpiranim su zemlje razvijene demokratije. To ne znači da u njima nema afera korupcije. U njima se pribavljena lična korist ponekad meri u milijardama dolara, ali im je indeks percepcije korupcije nizak. U našem obrazovnom sistemu pribavljena korist je neznatna, ali je indeks percepcije korupcije visok.
Uz pitanje studentima da li znaju (ili su čuli) da se na njihovom fakultetu polažu ispiti davanjem novca ili pružanjem neke usluge profesoru, treba dati i kontrolno pitanje: „Da li polažete ispit zarad provere svog znanja ili da biste bili srećni?” Većina naših studenata bi se verovatno opredelila za sreću. Žalosno je kada vidite studente koji se raduju ispitu koji su položili na prevaru, koristeći „puškice”, „bubice” i slično. Zbog masovnosti, najgori korupcionaši na našim fakultetima su upravo ovi studenti: studentima niko nije rekao da imaju javna ovlašćenja i da će biti sankcionisani ako ih zloupotrebe za ličnu korist. Oni misle da se to odnosi samo na nastavnike.
Među političkom elitom EU svojevremeno je kružio predlog da studenti plaćaju troškove studiranja putem „vremenskih vaučera”. Društvo bi svakom studentu unapred obezbeđivalo namenska sredstva, koja bi se godinama po određenoj stopi uplaćivala na njihove račune u posebnoj banci, a studenti bi njima plaćali „cenu” svojih studija. Ugovore o individualnom plaćanju troškova studija vlada bi sklapala sa svakim studentom posebno – i po principu quid pro quo (mi vama uslugu vi nama znanje).Troškove nepokazanog znanja studenti bi plaćali iz porodičnog budžeta. Indeks percepcije korupcije bi verovatno pao na najniži nivo.
Sociolog, profesor univerziteta
Mile Nenadić
objavljeno: 05.02.2013.
Pogledaj vesti o: Kolubara, Kragujevac
