Izvor: JUGpress.com, 03.Okt.2018, 09:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Janis Janulis : “Ne dirajte zemlju gde stoluju duše srpskih stradalnika”

KRF

 

Nigde se tako jasno ne oseća čvrsto, neraskidivo prijateljstvo Srba i Grka kao što je to na osrtvu Krf, a ponajviše u susretima sa ljudima koji žive u mestima Moraitika, Episkopijana, Agios Mateos i naravno u Kerkiri ( glavni grad ostrva Krfa).

Novinarka JUGpressa boravila je na ovom ostrvu i srela se sa mnogim ljudima koji i danas, u susretu sa turistima i hodočasnicima iz Srbije, pozdrav “Jasu ” i “Kalimera”zamenjuju sa “ Dobar >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << dan”i “Zdravo”.  Žele i na ovaj način da pokažu koliko poštuju srpski narod i nastavljaju tradiciju svojih predaka da neguju zajedništvo skovano pre jednog veka. Mnoga sredstva javnog informisanja ,  ovog meseca , na stogodišnjicu proboja Solunskog fronta, objavljivale su priču o Janusu Janulisu, Plavoj grobnici, ostrvu Vido i mnogi mestima koje nose pečat srpskog stradanja ali i velikog prijateljstva i pomoći Grka Srbima u Velikom ratu. Skoro da nema čoveka koji poštuje srpsku istoriju a da nije čuo za Janisa Janulisa. 

Ovoga puta o Janisu Janulisu reporter JUGpressa prenosi priču njegovog sina Spirosa sa kojim smo razgovarali sredinom septembra. Tada, u društvu Hristosa Janulisa, unuka Janisa Janulisa i članica Kola srpskih sestara iz Niša,  posetili smo mnoga mesta koja podsećaju na ta teška vremena – Spomenik Gvozdenom puku, prešli preko mosta koji su zajedno gradili srpski vojnici i meštani Grci,  posetili česmu koju su Srbi izgradili iz zahvalnosti grčkim prijateljima … Posetili Srpsku Kuću u Kerkiri, kupili suvenire u Srpskoj radnji, položili venac i cveće u Plavu grobnicu. O ovome je JUGpress već pisao. O onome što nije, a vredelo je zabeležiti, pisaćemo u narednim danima.

Ovaj tekst je posvećen porodici Janulisa. Spiros Janulis kaže  da polovina meštana Moraitike i Moraitike nosi prezime Janulis. To su četiri porodice koje su veoma brojne. Samo jedna od njih su potomci Janisa Janulisa, o kome ćemo pisati.   

Spiros Janulis je sin Marije i Janisa Janulisa. Ovaj 85- etogodišnji Grk, veliki i osvedočeni prijatelj Srba i srpskog naroda živi u mestu Agios Mateos, na dva kilometra od obale i mesta Moraitika, na ostrvu Krf ( Korfu ili Kerkira , kako Graci nazivaju svoje, inače najudaljenije grčko ostrvo u Jonskom moru.  

Razgovor sa Spirosom odlagan je nekoliko puta jer je tako nalagalo načeto zdravstveno stanje vremešnog Grka.  Razgovarali smo u baru njegovog sina Hristosa, tik uz more, uz zvuke talasa i grčke muzike. Nisam morala mnogo da  pitam. Smirenog i blagog lica priča Hristos o svom ocu, o Srbima, o teškim vremenima, stradanju i o velikoj ljubavi. O ljubavi koja se iz generacije u generaciju nasleđuje – o ljubavi njegove porodice prema srpskom narodu.

Sa suzama koje teku niz lice, drhtavim glasom peva na srpskom pesmu “ Tamo daleko, daleko kraj Morave…” a onda pekida pesmu i dugo ćuti, pogleda u daljinu, onu vremensku više nego geografsku. Kaže dugo već nije pevao ovu pesmu i zaboravio je sve reči a nekada je, uz svog oca, to često činio. Tekst koji izgovara malo je drugačiji od onoga koji se danas peva, ali on zna onu izvornu verziju, naučenu u detinjstvu, kao što su je pevali srpski ratnici žaleći za svojim ostavljenim selima i porodicama u moravskim selima Srbije. Seća se da je i otac Janis je plakao pevajući je.

Janis Janulis je grčki seljak rođen početkom prošlog veka koji je pre sto godina živeo na svom rodnom Krfu u vreme najvećeh stradanja srpskog naroda, u Prvom svetskom ratu. Kao i svi Kffljani dočekivao je iznemogle, bolesne srpske vojnike koji su prešli Albansku golgotu, bio svedok njihove hrabrosti, muka i velike tuge koje su nosili u srcu. Bio je dečačić od trinaest godina kada su iscrpljeni borci  Drinske divizije srpske vojske januara 1916. posle stigli na ostrvo u blizini njegovog sela. Priča se da je tada ostrvo Krf imalo oko 100 hiljada stanovnika a pristiglo je više od 130 hiljada bolesnih, iiscrpljenih, gladnih srpskih boraca. Krfljani su ih dočekali sa zebnjom. Bojali su se za svoja imanja i sami siromašni, seljaci koji su živeli od svog rada , stočarstvav i maslinjaka. Ta bojazan je kratko trajala. Iako gladni, promrzli i bolesni ni jedan srpski borac nije posegao za onim što nije njegovo. Trpeli su hladnoću ali ni jedno sveto drvo, maslinu, nisu posekli da bi založili vatru i ogrejali se. Grci su poštovali to. Tako se gradilo poverenje i prijateljstvo.  Pomagali su srpskim borcima. Delili sa njima ono malo što su imali.  Među njima i Janis. Kako je njegova porodica čuvala ovce  imali su ovče pokrivače davali su ih peživelim borcima da se pokriju i ugreju na hladnoći i kiši.

Mnogi srpski borci nisu preživeli. Umirali su. Istoričari beleže da je u nekim danima umiralo i po trista iscrpljenih srpskih boraca koji su uspeli da pređu albanske i crnogorske planine i iskrcaju  se na Krf. I na Janulisovom imanju mnogi nisu dočekali sutrašnji dan. Od iscrpljenosti i bolesti umrli su. Na njivi Janisa Janulisa  je sahranjeno 560 vojnika. Kako kaže Spiros kasnije su posmrtni ostaci eshumirani ali njegov otac, Janis Janulis nije dozvolio da se ta njiva ikada više obrađuje. Govorio je da je to sveto mesto i da tu stoluju duše umrlih, hrabrih srpskih ratnika. Zabranio je da se i ovce napasaju.

Pitamo Spirosa da li je legenda ili istinita priča o pomoru ovaca koje su pasle na ovoj njivi.

Odgovara brzo “ Ohi”, “ “Ne” a onda objašnjava.

“Nije legenda. Zaista je tako bilo!  Zvuči neverovatno ali bilo je tako. Bilo je više svedoka ovog događaja .  Objašnjava:

“Otac je zabranio da se ovce napasaju na njivi bez obzora što tu više nisu bili grobovi vojnika koji su još u vreme Tita preneti odatle u kolektivnu gorbnicu na ostrvo Vido a i na Zejtinlik. Kako je vreme prolazilo zaboravilo se da ovu njegovu želju i amanet. A seljak živi od imanja i njiva, pa su jednog dana puštene ovce da pasu travu.   I desilo se čudna stvar. Kada su ušli u ograđeno zemljište gde se nekada nalazilo groblje boraca Drinske divizije, nije bilo ni jedne preživele ovce. Sve su pocrkale. Od tada, ovde se ne napasuju ovce, ne sade masline, niti bilo koje voće i povrće. Nedirnuta stoji decenijama.

Spiros kaže da bi voleo da se upravo na ovom mestu nalazi spomenik borcima Drinske divizije.  Naime, odmah pored puta za Agios Mateos, gde sada žive Janisov sin  Spiros i unuk Hristos  u hladu maslinjaka  preživeli borci su podigli spomenik svojim preminulim saborcima, vojnicima i starešinama Drinske divizije. Spiros smatra i da ovaj spomenik treba da bude postavljen na drugom mestu, upravo  na njivi u selu Apiskopijana, na zemljištu njegovog oca na kojoj su nekada sahranjivani borci Drinske divizije i za koju je vezana priča o svetoj zemlji i  pomoru ovaca. Negovo mišljenje deli i Hristos, Janisov unuk , ali za sada se ništa ne dira. Spomenik stoji tu gde je podignut pre jednog veka.

A njiva koju smo posetili zarasla je u korov. Ograđena je i tom ogradom izdvojena od velikih starih maslinjaka. Niko tu ne zalazi. Stoji bez obeležja.

Kažu Spiros i Hristos da su veoma zahvalni Srbima što su podigli spomenik njihovom ocu (dedi)  Janisu.  Ova bista  se nalazi u porti crkve u mestu Agios Mateos i na njemu uvek ime cveća. Dolaze Srbi i odaju poštovanje ovom velikom grčkom prijatelju. Spomenik je rad akademskog vajara i profesora paraćinske gimnazije Slobodan Stojanović, čiji je deda takođe bio solunac.  Ispod je posveta: “Sinu slavnih Helena, zahvalan srpski narod”.

Mnogo toga može se napisati iz susreta sa Janulisovim potomvima. Ono najvažnije je – godine i vekovi samo učvršćuju prijateljstvo Srba i Grka sa Krfa.

Dodajmo i to da je  Grad Niš u gradskoj opštini Pantelej je 2010. godine jednoj ulici dao ime humanog seljaka sa Krfa. Janisov unuk Hristos Janulis sa Krfa je 2014. godine otkrio spomen ploču i proglašen je za počasnog građanina gradske opštine Pantelej zbog zasluga u negovanju prijateljstva između Srbije i Grčke.

PodeliteFacebookTwitterGoogleEmailSkype

I ovo Vam može biti interesantno