Izvor: Politika, 24.Mar.2010, 11:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TIRANIJA TRENUTKA
Stranke će se kvalitativno obogatiti tek kada se demokratizuju i pročiste iznutra. Srbija će se popraviti tek kada prestane da živi u feudalno omeđenim partijskim atarima
Realno i odlučno, čerčilovski obećavajući „krv, znoj i suze" i tražeći od svih maksimalnu odgovornost, predsednik Srbije Boris Tadić upozorava da niko nema pravo da govori da je Srbija izašla iz krize.
Pitanje je kako „maksimalno" angažovati ljude da se izbore ne samo sa globalnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << krizom već i sa boljkama od kojih predugo pati ovo društvo. Kako ih stimulisati kada para nema?
Naslućujem da se odgovor traži u povećanju discipline. Ne samo među ministrima, kojima je predsednik svojevremeno podelio ukore razrednog starešine, već i u „dodatnoj centralizaciji" DS-a kao vodeće partije koalicije na vlasti.
Kada Tadić upotrebljava ovaj pojam, koji me nekako podseća na „demokratski centralizam", ograničava se na Demokratsku stranku i njeno članstvo.
Kakvi se to signali šalju? Centralizacija nije baš reč koja prirodno pristaje pojmu demokratizacije. Tako se otvara osetljiva tema koja dugo fermentira ispod površine ovdašnjih političkih zbivanja: koliko su naše stranke demokratske iznutra?
Rekao bih nedovoljno. Oštriji kritičari nazvali bi Srbiju zemljom višepartijskog jednopartizma. Deluje apsurdno, a nije. Imamo ogroman broj stranaka po glavi stanovnika pa partitokratija sužava vidike i ozbiljno koči svaku viziju. Istovremeno, unutrašnje stranačke strukture nisu mnogo odmakle od jednopartijskog totalitarizma, hajde da to malo ublažim – demokratskog centralizma.
Svako ko se malo ozbiljnije pozabavi mehanizmima odlučivanja unutar stranaka uvideće da je borba mišljenja slabašna, ili nepostojeća. Frakcije su nedopustive. Sindrom liderstva je opšteprisutan i važi za sve partije koje imaju šefa, šofera i „audi".
Nije u takvim okolnostima ništa čudno što se na izborima birači često opredeljuju po simpatijama ili nesimpatijama prema stranačkom vođi, a ne prema političkim programima.
Čini se da ovom neželjenom fenomenu nije umakla ni liderska stranka tzv. Demokratskog bloka (ne volim ovaj izraz jer negira demokratizam parlamentarnog života i deli birače na „demokratske" i „nedemokratske").
Govoreći povodom 20-godišnjice osnivanja Demokratske stranke, Boris Tadić kaže da je DS nastao na ideji „dogovora i sporazuma". Tačno. Jednoćelijska deoba, koja je razdvojila i udaljila „očeve osnivače", usledila je kasnije.
Sve podele imale su za cilj homogenizaciju oko lidera i utišavanje „nepoćudnih" koji su imali drugo mišljenje i nudili drukčija rešenja.
Da li to znači da se napušta ideja „dogovora i sporazuma" o kojoj govori Tadić? Obazrivo, u svom prepoznatljivom stilu, to posredno potvrđuje prvi predsednik DS-a Dragoljub Mićunović. U intervjuu „Politici" on priznaje da Politički savet stranke nije dovoljno angažovan u donošenju odluka. Potom pomalo rezignirano konstatuje da ovo vreme ne trpi mnogo rasprava i dijaloga. „Ovo je tiranija trenutka".
Plašim se da se uterivanje discipline prenelo i na koalicione partnere. Setimo se slučaja kada su krajem prošle godine sva četiri poslanika Saveza vojvođanskih Mađara odbila da glasaju za budžet Srbije nezadovoljni oko finansiranja nadležnosti Vojvodine.
Tadić je govorio o „udarcu ispod pojasa", pa je DS nepoćudnog manjeg saveznika ubrzo istisnuo iz vlasti u Subotici i Senti. Potom je počasni predsednik SVM Jožef Kasa isključen iz stranke zbog podrške velikom koalicionom partneru. Jedan raskol vuče drugi.
Pojačavanje unutrašnje i koalicione discipline direktan je odgovor na zahtev opozicije koja, koristeći ekonomsku krizu i socijalne tenzije, traži prevremene izbore. Približavajući se milionitom potpisu koji takve izbore traže, SNS naravno da računa i na tesnu parlamentarnu većinu: 128 od 250 poslanika.
Sve je to OK. Radi se o demokratskoj borbi za vlast u kojoj svako koristi sopstvene argumente. No, iako se ne čini da vladajućoj koaliciji preti opasnost osipanja, DS bi da se osigura da ne dođe do promene savezništva. Što je sasvim razumljivo. Pitanje je samo na koji način.
Okviri demokratskog života su široki, pa bi u borbi za opstanak na vlasti bilo razumljivo da, recimo, DS sutra pokuša da privuče Velju Ilića – ne bi li ga odmakao od Tome Nikolića. Razumljivo je da bi oslonac tražio u saradnji sa SPS-om, SPO-om i socijaldemokratama Rasima Ljajića. Razumljivo je da bi morao da odgovori na pitanje šta će sa G 17 plus čiji izborni rezultati odudaraju od dosad realizovanih ambicija.
Sve je to razumljivo. Ali, svaka partija, pa i najmanja u koaliciji, ima pravo na sopstvene stavove. Zar Mlađan Dinkić nije rušio vlade kada je procenjivao da ne želi više da daje podršku ključnoj stranki?
Ono što je teže razumljivo tiče se načina ophođenja. Demokratija je umnogome forma. Protivi se gušenju unutarpartijskih dijaloga. Ne dopušta osvetništvo prema „neposlušnim" koalicionim partnerima koji, ne zaboravimo, prvo odgovaraju svojoj bazi a tek potom liderima koalicije.
Ozbiljno me uznemirava ton kojim su mediji nedavno kritikovani u Skupštini.
Svi znamo da se koaliciona arhitektura pravi i čuva iza zatvorenih vrata. Javni pritisci ne mogu da se pravdaju. Ne deluju demokratski.
Kako onda da naše stranke privuku novo članstvo ili da motivišu ljude za vreme „krvi, znoja i suza"? Deficit stranačke demokratije demoralisao je mnoge, posebno mlade. Njihov entuzijazam splasnuo je pred birokratizovanom strukturom „zaslužnih", često nesposobnih ali poslušnih partijskih čimbenika.
Nekvalitetan unutarpartijski život doprineo je odlivu mozgova, sposobnih i svojom glavom mislećih ljudi koji vrcaju novim idejama. Onih koji su, naoružani znanjem, spremni da o svemu raspravljaju ali nisu spremni na diktate i dodvoričko klimanje glavom. Kreativni deo koji je ostao u Srbiji takođe je potisnut u stranu.
Prisećam se poslednjih epizoda kadriranja iz oktobra 2000: kriznih štabova koje su u velikoj meri popunili sitni partijski aktivisti, razni kamuflažni prebezi ili poluprofesionalci svesni da se bez partijske knjižice nikada neće uspinjati lestvicama društvenog i stručnog uticaja.
Zaposeli su pozicije, zavarili stolice na ringišpilu vlasti kojim se okreću od izbora do izbora. Ako ih menjaju, menjaju ih međusobno. Ili pod prinudom koalicionih dogovora.
Šta je danas sa onima koji neće u stranke a imaju šta da ponude? Njih i dalje niko neće. Nisu podobni jer nisu poslušni. Razmišljaju svojom glavom. Ljudi od integriteta, oni kojima nisu potrebni partijski atesti, ponovo su skrajnuti. Zapadaju u apatiju nemo posmatrajući, ponekad tiho gunđajući, šta se oko njih događa.
Znamo, na žalost, koliko je onih koji stranke ne doživljavaju kao „motor razvoja" već isključivo kao privatne kovnice novca. Tadić je na poslednjoj proslavi slave DS-a poručio da je pogrešan izbor onih koji misle da će učlanjenjem ostvariti ličnu korist. Krajnje je vreme da se u to uverimo.
Stranke će se kvalitativno obogatiti tek kada se demokratizuju i pročiste iznutra. Srbija će se popraviti kada prestane da živi u feudalno omeđenim partijskim atarima.
Maksimalna odgovornost podrazumeva maksimalni angažman. Ova zemlja sebi više ne sme da dopusti luksuz da ignoriše kapacitete koji se kriju van stranaka. U suprotnom, ostaje utisak da i demokratama kod odlučivanja umnogome nedostaje – demokratija.
Boško Jakšić
[objavljeno: 14/03/2010]
.jpg)
