Izvor: Politika, 19.Sep.2012, 12:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prezime mamine sobarice

Ne postajem nikada opsednuta svojim likom i bez problema iz njega izlazim noću i lepo spavam

33. BRAĆA MANAKI FESTIVAL

Bitolj – Za filmsku divu Katrin Denev (1943) Rože Vadim je svojevremeno rekao da poseduje anđeoski eroticizam, Polanski je smatrao da ona izgleda kao seksi devica, a književnica Fransoaz Sagan je smatrala da Katrin sa svojim francuskim šarmom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osvaja Amerikance, a Francuze sa svojom američkom lepotom. Na sva ova sećanja, ikona savremenog francuskog i evropskog filma, dete glumaca (rođena kao Katrin Fabijen Dorleak iz braka pozorišnih glumaca) i majka glumaca (Kjare i Kristijana), samo će se nasmejati i reći da se uvek osećala kao „dobri mali vojnik koji se stalno nešto žali i pomalo je defetista, ali uvek ponovo kreće u bitku, jer je film važniji od svega”.

Katrin Denev je ovih dana bila zvezda 33. Braća Manaki festivala u Bitolju, obišla je Ohrid, na svečanom otvaranju predsednik Makedonije Đorđe Ivanov uručio joj je specijalnu nagradu „Kamera 300” i u njenu čast prikazan je film „Poslednji metro” Fransoa Trifoa u kojem je igrala.

Snimili ste više od stodeset filmova, da li je moglo više?

Ne više nego nešto novo. Uvek sam zainteresovana da nađem novi projekat u kojem ću igrati jer volim film. To često nije pitanje izbora, već i pitanje mogućnosti da sretnem određene ljude u određenom trenutku koji mogu da mi ponude zanimljivu ulogu.

Jeste li preuzeli prezime majčine sobarice u znak proglašenja nezavisnosti?

Ha! Nisam. Jednostavno, moja sestra je već uzela porodično ime, pa sam ja morala da izmislim neko drugo. Prezime mamine sobarice je svima odgovaralo i tako sam ostala Denev.

Na početku karijere često ste govorili da vam je idol Merilin Monro?

I sada je. I dalje mislim da je ona vanserijska glumica, da je bila mlada, lepa i inteligentna žena.

Kada ste počinjali da li ste bili više okrenuti glumcima ili rediteljima?

Pre svega, uvek filmu. U film sam „upala” slučajno. Moja sestra je počela da radi u pozorištu i ja sam tamo neko vreme igrala njenu mlađu sestru. Iz tog razloga sam se uvek osećala kao da sam na marginama sve do trenutka dok nisam srela Žaka Demija i shvatila da je film nešto sasvim drugo i da tek sa Demijem imam profesionalnu vezu kao sa nekim ko zaista želi mene u svom projektu.

„Šenbruški kišobrani” su izuzetno važni za vašu karijeru, ali kako je bilo na snimanju s obzirom da ste u ovom filmu pevali?

Bilo je teško i izazovno istovremeno. Mi smo ovaj film stvarali sa veoma malo para i zato smo morali biti veoma snalažljivi. Pripreme čine polovinu filma. Provodila sam veoma mnogo vremena sa Demijem, a onda sam se porodila, pa je snimanje odloženo za dva meseca. Žak je bio i tada prema meni veoma zahtevan, ali se trudio da me zasmejava i da mi olakšam,jasno mi stavljajući do znanja da sam za njega u ovom filmu nezamenjiva. Tek tada sam shvatila šta je film i kakav on potencijal ima za mene. Radite stvari koje želite da radite i to sa ljudima u koje imate poverenje i čije ideje ne izgledaju previše konvencionalno.

Sledi sličan film „Mlade devojke iz Rošfora”?

I tu je bilo pesme, ali je bilo i mnogo lakše.

Posle takva dva filma vi odlazite u London i snimate psihološki horor „Odbojnost” Romana Polanskog, nešto sasvim drugačije, zar ne? I ovaj film je zahtevao bliskost između reditelja i glumaca?

Izuzetnu bliskost, pojačanu time što smo nas troje, Roman, Žerar Braš i ja stalno međusobno komunicirali na francuskom jeziku. Mi smo zaista bili „tri musketara”, svi ostali na setu bili su Britanci, a Roman je uprkos svemu veoma dobro znao kako da kod njih izazove poštovanje. Mi smo bili jezgro unutar tima, što je Romanu puno značilo, a meni je značilo to iskustvo rada sa njim.

Veoma važan period u vašoj karijeri je rad sa Luisom Bunjuelom, u filmovima „Lepotica dana” i „Tristana”.Smatraju vas Don Luisovom muzom.Da li se slažete sa tim?

Ne volim tu reč i ne smatram sebe ničijom muzom. Sa Bunjuelom nije bilo lako, ali ja sam ga slušala i radila ono što je on od mene tražio. Ponekad morate da prihvatite da je slika moćnija od tebe, da su rediteljeve namere jače od tebe, da treba da sam propustljiva, otvorena i bez ičega u pozadini uma. On je bio taj koji je gradio moje likove, a ne ja. Ipak, volim više „Tristanu” nego „Lepoticu dana”.

„Lepotica dana”, „Tristana”, „Liza” i još mnogo uloga u vašoj karijeri svojevremeno susmatrane „skandaloznim”.Vi ste se pokazali kao hrabra glumica?

Bila sam tada veoma mlada, i glumački i životno neiskusna, a sve te uloge su mi izgledale i zanimljive i normalne. Tek kasnije sam shvatila zašto su mi govorili da sam hrabra što sam ih prihvatila. Neki su prihvatali moje izbore, neki su govorili: „Kako čudno da je ona to uradila”. Vrata koja su bila otvorena za mene posle „Lepotice dana” bila su takva da su mnoge stvari prolazile kroz njih, a taj film je tek vremenom dobijao na sve većem značaju, a moj lik postao simbol, heroina.

Kada se analiziraju vaši filmovi primećuje se da im je zajednički kvalitet vaše glumačko autorstvo i vaša tačka gledišta?

Mislim da sam oduvek naginjala ka tome da imam sopstvenu tačku gledišta, ali je to možda zato što nisam išla u glumačke škole, što nikada pre početka karijere nisam radila sa glumcima osim sa svojom sestrom.Glumce sam samo sretala na snimanjima, nisam među njima imala prijatelje, pa sam tako uvek bila na strani scenarista i reditelja. Ja nisam to tako izabrala, to se tako desilo.

Radili ste sa Bunjuelom, Melvilom, Oliveirom, rediteljima mnogo starijim od vas. Da li je taj odnos bio više otacćerka ili ravnopravno filmsko bratstvo?

Ovo pitanje vam je feminističko! Nisu me oni smatrali ćerkom. Sa njima sam se nosila, pretpostavljam, zahvaljujući onoj mojoj muškoj strani ličnosti.

Bili ste veoma mladi kada ste se sreli Vardu, Demija, Šabrola i mnoge druge pripadnike „novog talasa” koji su na film gledali kao na bojno polje između antičkog i modernog. Jeste li učestvovali u svemu tome?

Ne, nisam imala osećaj da se sve to dešava oko mene. Sa njima sam radila, ali nisam učestvovala u burnim diskusijama, jer je moj život bio veoma odvojen od tog okruženja. Uvek sam zadržavala svoj ljubavni život za sebe, kako najbolje umem i uvek sam birala filmove koje sam želela. Ta dva sveta nikada nisam mešala i filmska scena ni tada ni danas nije deo mog privatnog života.

Niste sa njima išli u francusku Kinoteku, u „Arlekin” koji je tada držala Komunistička partija?

U Kinoteku veoma retko, a u „Arlekin” nikada. Tamo je išao jedan moj dečko koji je bio zanesen revolucionarnim idejama. Ja sam bila veoma mlada.

Fransoa Trifo je jednom napisao: „Katrin nije cvet. Žena, cveće, to su gluposti. Još manje je ona buket. Katrin je vaza, u koju publika stavlja buket”. Slažete se sa tim?

Trifoova ideja o vazi je veoma tačna. Da, to je istina, ja počinjem od prazne bele stranice, nesposobna da odlučim šta je moj lik. Ideje dolaze postepeno, stvari se u mom umu zaokružuju, narastaju. Međutim, ne postajem nikada opsednuta svojim likom i bez problema iz njega izlazim noću i lepo spavam. Nikada unapred ne mislim o publici, a ona jeste ta koja će svojim reakcijama da napuni tu moju „praznu vazu”. Film je bio Trifoova strast. Film i glumci iznad svega. Zato sam sa njim najbolje radila.

Dubravka Lakić

objavljeno: 19.09.2012.

Nastavak na Politika...