Izvor: Blic, 16.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prevrat izazvan i emocijama
Prevrat izazvan i emocijama
Knjiga Maje Herman-Sekulić 'Kralj svile' u izdanju 'Narodne knjige' na nedavno završenom Sajmu knjiga u Beogradu bila je jedan od hitova. Istinita priča o nestanku Džima Tompsona, američkog biznismena i tajlandskog maga svile, jednog uskršnjeg popodneva 1967. godine, poslužila je spisateljici za uzbudljivo romaneskno štivo. Kako je sama navela, reč je o događaju koga odlikuju romansa, misterija, glamur, egzotične lokacije... Ova spisateljica >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - rođena u Beogradu gde je i magistrirala na Filološkom fakultetu, doktorirala je u Americi, bila predavač na 'Harvardu', zatim na Univerzitetima u Kolumbiji i Ajovi - danas živi u Njujorku i često boravi na Dalekom Istoku.
Poredeći savremenu spisateljsku scenu u Americi i Srbiji, jer bavila se i prevođenjem u oba smera, Maja navodi da, ukratko govoreći, američku književnost čine literature više podneblja i mnogih pravaca.
'U ovom trenutku mislim da ne postoji izraziti novi trend ili veliki novi talenat. Danas je, možda, najznačajniji američki pisac Filip Rot, koji doživljava stvaralačku renesansu, a glavni trend, bar u prozi, jeste, verovatno, mešanje faktografije, istorije i fikcije u romanima koji se ponovo ne libe širokih, epskih poteza. Čak su i nekadašnji minimalisti kao, recimo, Pinčon, krenuli tim putem. Šire uzevši, najjači pisci na engleskom jeziku su internacionalci koji stižu iz egzotičnih podneblja bivših kolonija. Naše književno podneblje, iako skučenije i osuđeno na manji jezik, proizvelo je u ovom veku ogromnu, svetsku, literaturu. Možda se baš u literaturi možemo jedino i porediti sa velikim zemljama. Nadam se da ćemo sada, s promenom režima, da se podsetimo na te prave vrednosti u literaturi pa i u izdavaštvu koji su poslednju deceniju zajednički bolovali od srazmerno prevelikog broja novokomponovanih tekstopisaca, kriminalno loših prevoda i zbrzanih, ili piratskih izdanja. U 'Kralju svile' navodite da se druga decenija XX veka u Americi završila slikom prljavog snega i čoveka koji pretura po kontejneru. A kako se završava milenijum u Beogradu?
- Takva je, na žalost, bila česta slika na našim ulicama poslednje decenije stoleća i poslednje godine starog milenijuma, ali, srećom, novi milenijum tek počinje i dočekujemo ga s novom nadom koja se nedavno probudila i dobila nova krila.
Iz romana se da sagledati uticaj moćne Amerike na male azijske zemlje i narode. Šta se dešava sa njenim uticajem na Balkan, konkretno na Jugoslaviju?
- Neke paralele, mada ne doslovne, između sudbine jugoistoka Azije šezdesetih godina i jugoistoka Evrope devedesetih, sigurno, postoje. O njima, onako kako sam ih lično doživela u vezi sa nedavnim događajima na Balkanu, pisala sam u knjizi putopisa iz jugoistočne Azije 'Prozor u žadu'. I ponovo ih se - na drugi, objektivniji, način - dotičem u romanu 'Kralj svile' za koji su neki kritičari čak rekli da anticipira događaje u vezi sa nestankom jednog našeg poznatog političara. Najradije bih, ipak, prepustila mojim čitaocima da sami nađu ključeve i odgovore na ta pitanja. Kako (iz Njujorka) gledate na najnovije događaje u Jugoslaviji? Kakvi su komentari vaše okoline? Šta očekujete?
- Gledam ih i gledala sam ih s obe strane velike bare s velikim ponosom i ushićenjem bez zadrške. Prvi put sam se u desetak godina osetila stvarno ponosnom što sam iz Beograda. Promena našeg, do skora jadnog i sramnog imidža u svetu, dogodila se preko noći i preokrenula na bolje. Koštunica je postao miljenik sveta, a narod Srbije junak dana! Pokazali smo svetu i sebi da možemo da mislimo i delujemo svojom glavom uprkos deceniji intenzivnog ispiranja mozga. Živimo u prelomnom istorijskom trenutku. Mislim da je došlo do promene energije od negativne ka pozitivnoj u skoro kosmičkim razmerama. Treba da iskoristimo ovu šansu do kraja i što bolje, jer medeni mesec sa svetom neće dugo da traje. Ako je verovati 'Kralju svile', emocije su ipak jače od svega. Ali, šta podrazumevate pod stavom 'erotika je individualna, kreativna i elitistička'? Znači li to da su svi ljudi, ili bar većina, takvi ili je ona privilegija odabranih?
- To je stav moje junakinje Vere, velike ruske balerine, koji je u skladu s njenim 'individualnim, elitističkim i kreativnim'pogledom na svet. Međutim, mislim da ta njena konstatacija može da ima i šire značenje u svetu preplavljenom jeftinim seksom u kome je umetnost erotike i erotika umetnosti zaboravljena ili zapostavljena. A kolika je zapravo snaga emocije u odnosu na društvene kontekste i prilike?
- Snaga emocija, po mom mišljenju, uvek zavisi od pojedinca, od intenziteta, dubine i širine njegovo ličnog emotivnog arsenala i potencijala. S druge strane, sigurno je da izuzetni društveni događaji, kao, recimo, ovaj prevrat kod nas, mogu da budu izazvani određenim emocijama i da, po prirodi stvari, izazivaju snažne emocije. Ipak, snaga emocija je stvar individue, dok način njihovog ispoljavanja može da zavisi od društvenog konteksta. Poznato je da se raznim kulturama i društvenim klasama emocije različito iskazuju, ali one nisu zbog toga slabije ili jače. Primetno je da veliki značaj pridajete predodređenosti, odnosno sudbini. Međutim, nameće se pitanje može li pojedinac, po vašem uverenju, uticati na nju?
- Ironija može da bude u našem izboru, ili u sudbini koja se poigrava s nama stavljajući nas često pred svršen čin, bez pravog izbora. Mi, pak, utičemo na svoju sudbinu svakom svesnom odlukom ili slobodnim izborom, malim ili velikim, koji iz dana u dan moramo da donesemo. U čemu je uistinu smisao 'ironije koja se rimuje sa sudbinom'? Može li se o tome govoriti na nivou naroda?
- Možda se može o tome govoriti na nivou naroda, opet u smislu izbora koji on donosi pred sudbinskim događajima. Vaš glavni junak je, nakon što se suočio sa izdajom, bolom, ljubavlju, gubitkom, sreo sa sopstvenom prazninom. Da li je to nužan proces i kraj?
- Ne znam da li je to nužan proces i kraj. Nadam se da nije! A junak mog romana, ukoliko imam pravo da ga interpretiram, upravo je posle mnogih lutanja i iskustava koje pominjete, našao i spoznao sebe, ne u praznini, nego u istini. Tatjana Njezić
