Izvor: Blic, 27.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ideja ima i na otpadu u Višnjici
Ideja ima i na otpadu u Višnjici
Želim ti leto novo i ovo – poruka je kalendara za 2003. godinu, koji je izdao Centar za grafiku i vizuelna istraživanja 'Akademija”, pri Fakultetu likovne umetnosti, sa originalnom grafikom Predraga Neškovića, izvedenom na osnovu objekta 'Naga Maja'. Tim povodom, priređena je i izložba njegovih radova na istu temu, kojom se ovaj autor bavi još od 70-ih godina. Od predloška Gojine 'Nage Maje' do u Centru umnožene Neškovićeve, bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je bezbroj njih u različitim kontekstima, od Olivere Vučo kao Vojvotkinje od Albe (pozirala Francisku Goji) do kakve bombonijerske ambalaže, a sve one uticale su na slike_arhiva našeg, kako ga je svojevremeno nazvala Aleksandra Janković – 'enfant gate', umetnika – božanskog deteta koje od svega čega se prihvati 'čini delo' jer se jedino tako 'sve klaustrofobičniji životni prostor daje podneti.'
'Kupivši knjigu o Goji, počeo sam da se bavim Nagom Majom, slikajući je u bezbroj varijanti. Negde 73. godine, izlagao sam u Kulturnom centru, a već u to vreme u svetu počele su da se pokazuju dela koja bih nazvao transavangardom. U Londonu u galeriji Lisok, fasciniran sam bio da čovek slika isto kao ja. Bio je to italijanski umetnik – Klemente, kasnije jedan od vodećih umetnika, uz Kukija, Paladina i ostalih transavangardista. U umetnosti su postojali neki standardi još u davnim vremenima i mi samo možemo da to reinterpretiramo u raznim periodima', kaže za 'Blic' Nešković.
Šta je vaš pogon za stvaranje? - Uvek je u pitanju umetnost greške. Dođe do nekog nesklada i više ne proizvodiš umetnička dela koja si proizvodio već dolazi do neke nejasnoće, i onda moram da nađem nešto, ili neku specijalnu četku ili neku specijalnu misao ili nešto da vidim, da bih mogao da to rešim. Proizvoditi umetnička dela je jako lako. Ima mnogo primera da umetnik dođe do nečega i onda čitav život to proizvodi: il’ je svetlo, il’ je tamno il’ je veliko ili malo... A umetnost je jedino zanimljiva ako stalno eksperimentišete, ako ste doveli sebe u poziciju da možete nešto da otkrivate.
Šta trenutno radite?
- Proizvodim umetnička dela – dezene i izložiću ih na sledećoj izložbi, a radni naslov je : 'Najbolje – ništa', zato što uvek kad nešto hoćete da napravite vi imate neki simbol i onda to stavite, a ovde baš ne postoji nikakav simbol, a i ništa je nešto. Kad sam bio mlađi, u Beogradu je bila poplava rok grupa koje su imitirale na primer Rolingtonse, a jedna novosadska grupa zvala se 'The best nothing'.
Vaše su izjave dvosmislene pa čak i onda kada kažete da je izuzetno lako praviti umetnička dela. - Na pitanje kako radim, jednoj sam umetnici rekao: 'Idem i nešto mi dođe u svesti i posle to samo materijalizujem. Znači, sprovođenje toga je vrlo lagano, ali treba doći do toga – šta da poseduje...
Ideja je glavna, zar ne? - Da, našao sam na jednom otpadu u Višnjici, 60-ih godina, jednu ploču od pleha, na kojoj je pisalo 'New idea' i kasnije sam od toga napravio umetničko delo a isto piše i na ulasku u moj atelje.
Podjednako se inspirišete kako umetničkim delima tako i kič predmetima. Vaši radovi indikativno pokazuju šta je to što bi moglo da bude kič... Da li se mi, budući da smo u tranziciji, još žešće približavamo kiču ili je obrnuto? - Sa kičom se nijedno društvo nije izborilo. Kič je i kada uđete u kupovinu i vidite upakovanu italijansku slaninu, dakle ne možete se od toga odbraniti.
I dizajn je kič? - Pa i automobili su kič. Kič kasnije postaje i nešto što je u oblačenju bilo avangarda. Ta vremenska selekcija učini svoje, kao i sa umetničkim delima. Neki umetnik, na primer, u Tejt galeriji jedne godine, ima deset radova, a drugi tek jedan, da bi sledeće godine bilo obrnuto.
Da li je zaista ova izložba 'poziv na prepuštanje jednom drugačijem svetu opažanja i osećaja' i kakav nam to svet treba? - Apsolutno. Često govorim da su za gledanje umetničkih dela uvek potrebni novi ljudi.
Da li ih vi vidite? - Vidim; jedna žena me je pitala – kako vi tako stari, a dopadate se mladim ljudima? Možda sam nešto i naučio da bih im omogućio da nešto vide.
Dakle, kakav nam to svet treba? - Postoji svet koji očekuje dela tipa ulusovskih slika, a ovde to neće dobiti, ili tipa umetnosti u trendu ili tipa onih koje prisvajaju i vole, mada se i sam plašim da ne postanem rustičan, baš ja koji sam izjavio: 'Srpski umetniče, čuvaj se rustike'. Ima umetnika opterećenih nacionalnim i politikom i onda stvaraju te rustikalne ili 'romanske' radove. Otuda je pojava novih izložbi poput: 'Senzualno – privlačno' (trenutno u toku u Salonu MSU) jako dobra, jer odjedanput, pojave se neki klinci iz Bora, Niša i drugih mesta, sa nekom novom znakovnošću, i sad vi koji volite tip slika ulusovskih ili srbijanskih, izvol’te, snađite se sad na tom terenu?!
U ULUS-u ima raznih slikara... - Mislim na one koji slikaju malim četkicama. Tip slika: predeo, mrtvu prirodu, cveće ili nevreme.
Kakav je vaš odnos prema nacionalnom? - Šta to znači – odakle sam? Ne pridajem mnogo tome; ja uvek kažem da je moj otac krenuo na more sa mojom majkom, i tamo sam se ja rodio, na putu za Englesku, jer počeo je rat...
Nikada niste pripadali nekoj grupi?
- Ne, tri umetnika, to je već opšti haos. Ima li danas režimskih umetnika? Kao i uvek. Režim sigurno ima svoje umetnike čija dela poklanja, sada za Novu godinu kupiće nešto od njih i pokloniti; bilo bi interesantno napraviti spisak tih autora.
Da li ste ikada patili zbog svoje slobode izražavanja? - Ne, i nisam ja od onih umetnika koji se bune – zašto nemam bolje uslove, zašto nemam više para, zašto me ova sredina nije toliko podigla, zašto, zašto, zašto... Jednostavno, živite, živite sa kulturom svoga naroda. Ljubica Jelisavac
