Izvor: Politika, 13.Nov.2015, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brecanje i siktanje
Ranije se govorilo „da pogledam malo šta ima na televiziji, da odmorim mozak!”. Sada se tako ne može. Jer, da biste se orijentisali o tome koju emisiju gledate i na kojem je programu, potrebna vam je velika koncentracija. Ako ne pijete produkte biljaka ginko biloba ili žen-šen za dobru memoriju, ništa vam neće biti jasno.
Posebno zato što se dve trećine stanovnika Srbije takmiči u nekoj zabavnoj emisiji u kojoj peva ili igra, a preostala trećina sedi u žiriju, sluša i gleda, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pritiska dugmiće i komentariše.
Tako na televizijama sa nacionalnom frekvencijom gledamo „Pinkove zvezde” i „Pinkove zvezdice”, „Više od igre”, zatim na Prvoj „Nikad nije kasno” i „Grandove zvezde” , a sutra startuju „Neki novi klinci” i odnedavno na javnom servisu „Ja mogu sve”... U žirijima sede (ili u nekima stoje): Konstantin Kostjukov, Danica Maksimović, Rambo Amadeus, Žika Nikolić, Zorica Brunclik, Jelena Karleuša, Marija Šerifović, Bora Đorđević, Haris Džinović, Miroslav Ilić, Jelena Tomašević, Svetlana Ražnatović, Lokica Stefanović... da ne nabrajamo dalje.
Za bolje snalaženje treba pribegavati malim trikovima: kada Žika Nikolić subotom i nedeljom stoji pred kamerama RTS-a, onda je to njegova „Žikina šarenica”, a kada nedeljom uveče sedi – tada je član žirija takmičarskog šou programa „Ja mogu sve”.
Zorica Brunclik je gledaocima (koji nisu daltonisti) maksimalno pojednostavila: ona ne nosi iste rajfove za kosu sa veštačkim cvećem i ramove za naočare u odgovarajućem tonu kada sedi u Grandovom žiriju na Prvoj ili u „Zvezdama” na Pinku.
Dakle, nije se teško snaći, treba samo dobro obratiti pažnju i videćete da ima razlike u programima naših „velikih televizija”.
A kada sa ekrana ne dopire pesma i igra, onda se čuju vika, podbadanje, podsmeh, ruganje, siktanje, brecanje i svađe. A nije reč o rijaliti programima već o nakaradnom shvatanju humora po kojem obavezno žena grdi muža, on uzvraća vređanjem, oboje urlaju na decu, odrasli potomci nipodaštavaju roditelje a ovi im zvocaju... Tu matricu nije izbegla ni autorska ekipa nove humorističke serije „Komšije”.
Tačno je da takva komunikacija postoji u stvarnom životu, da niko nikoga ne sasluša do kraja, nema „izvini, molim te i hvala”. Teško je proceniti ko je na koga imao veći uticaj: međuljudski odnosi na televiziju ili ona na sve nas. Približavaju se Božić i Nova godina, pa ćemo, ako ništa drugo, u zašećerenim filmovima iz Holmarkove produkcije na kablovskim programima, gledati porodice koje se lepo slažu, sede za zajedničkom trpezom, kite jelku, dele zagrljaje i oduševljavaju posetom babe i dede. Nema ni trunke istine u tome ali je praznik za uši. Istini za volju, ima topline i ljubavi u odnosima likova serije „Sinđeliđi” ali da li je to zato što je mustra po kojoj je rađena iz Španije („Seranovi”)?
Među novinama javnog servisa je i „A sada Rada”, emisija za nedeljno popodne iskusne Rade Đurić iz Beogradske hronike. Ova prva emisija bila je „isuviše gusto naseljena”: mnogo gostiju i sasvim različitih tema (uz pravljenje hleba, svirku benda, friziranje, šminkanje...) u malo vremena, te je voditeljka jednog učesnika prekinula u sred rečenice uzvikom „gotovo!”.
Nije bilo po onoj narodnoj – svakog gosta tri dana dosta, nego svakog gosta dva minuta i – dosta.
