Izvor: Politika, 18.Okt.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Baština u stilizovanom ruhu
Domaća publika prvi put je imala priliku da čuje jedno delo Ane Sokolović, autorke koja je postigla veliki uspeh u Kanadi. Ove godine dobila je posebno priznanje postavši kompozitor koga je Udruženje za savremenu muziku Kvebeka predstavilo u ciklusu „Omaž” kroz višestruku medijsku kampanju, veliki broj aktivnosti i koncerata. Premijera na Bemusu bila je prilika za upoznavanje publike i kompozitorke putem opere čija je tematika vezana za balkansku baštinu i narodnu ritualnu praksu. Naime, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Svadba”se bavi scenom iz „devojačke večeri” u kojima šest mladih žena, sa mladom čije je ime Milica na čelu, ostaju budne tokom večeri u pripremama za predstojeće venčanje. U sali Ateljea 212 prisustvovali smo koncertnom izvođenju, bez scenskog elementa. Iako sam naslov ukazuje na vezu sa „Svadbom”Igora Stravinskog, ovde se radi o muzičko-scenskom delu napisanom za ženske a capella glasove, koje svojim senzibilitetom ukazuje na sadašnji umetnički trenutak, u smislu spoja tradicionalnog kolorita sa savremenom kompozitorskom praksom – bilo onom postmodernističkom, bilo onom vezanom za francusku školu. Taj „tradicionalni kolorit”oličen je, pre svega, u tekstovima koje je Ana Sokolović izabrala, priredila i dopunila koristeći se korpusom narodnih svadbarskih napeva. U skladu sa tim, vokalna deonica se oslanja na elemente srpskog i balkanskog pevanja: usecanja, sekundna sučeljavanja, antifone razmene, kao i na, s vremena na vreme, jasnu atmosferu „ojkačke” vokalne baštine.
Šest priznatih kanadskih operskih pevačica, četiri soprana i dva mecosoprana – Lora Albino, Virdžinija Hefild, Andrea Ludvig, Šenon Merser, Elizabet Turnbul i Džeklin Vudli – precizno su i nadahnuto izvele partituru napisanu na srpskom jeziku pod dirigentskom palicom Darne Ni Medare. Za domaću publiku bila je to prilika da se suoče sa situacijom „omuzikaljenja” sopstvenog jezika u interpretaciji onih koji nisu njegovi govornici, te da uoče akustičko-fonemske „neobičnosti” koje naš svakodnevni jezik nosi. Izgleda da je ovakav pristup bio fascinantan i Ani Sokolović koja je svoj odnos prema vokalnoj deonici u velikoj meri zasnivala na „onomatopeji”, kao i na određenom tipu zvučnog simuliranja neobičnih, na svoj način klastersko-disonantnih zvučanja našeg jezika. „Igrivost” ovakvog postupka je neupitna, pa ipak kod segmenta opere „Sećanje na detinjstvo”koje se sastojalo od reči poznatih razbrajalica (En, den, dinu, Eci, peci, pec itd.) i brzog izgovaranja azbuke, dolazilo se povremeno do apsurdno-začudne „povratne veze”: koliko je moguće čuti ono što se živi – dakle svakodnevni jezik i njegove gradivne komponente – kao muzički materijal, odnosno kao apstraktni „tekst”, dok publika koja sluša pevače uvek čuje neposrednije i više, od onoga kako pevači čuju?
Tradicionalna baština je u verziji Ane Sokolović, tako, predstavljena u stilizovanom ruhu, uz određeni stepen estetizacije, a osnovni pristup je bio simulacija, poigravanje, „ritual sećanja”, a ne komponovanje na osnovu „arhaičnog“ elementa kao u stvaralaštvu Ljubice Marić. U završnom segmentu opere, Ana Sokolović ispisuje zanimljivu vokalnu solističku deonicu koju peva Milica: to je modalna melodija, srednjovekovnog kolorita, koja se jednom okreće ka „prekomernoj sekundi”, tom označitelju „lokalne boje”. Ovaj ariozni segment jedno je od najuspelijih mesta opere „Svadba”jer govori o atmosferi snova, nadanja i životne promene na muzički rečit način.
Publika Bemusa je dobila priliku da se upozna sa stvaralaštvom kompozitorke koja je postala poznata u „belom svetu” pošto je otišla iz zemlje na samom početku karijere. Takođe, publika je čula odjeke Balkana u sluhu nas i drugih: Balkana koji je, u poslednje vreme, često viđen kao ritualni prostor, kao vitalna neobičnost, kao svet u namreškanoj vodi, kao iskrivljeni oblutak, postajući, pri tome, sve više, nama koji u njemu živimo, sećanje i san.
Ksenija Stevanović
objavljeno: 19.10.2012.
