Izvor: Politika, 09.Feb.2012, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bal vampira
Doživeti starost ujedno znači da nismo umrli pre vremena. Zar to nije razlog za zadovoljstvo?
Ne, taj stari, kultni film Romana Polanskog nije se prikazivao na festivalu u Palm Springsu. Publika, uglavnom sastavljena od penzionera, dobro situiranih staraca i starica, gledala je najnovije filmske hitove iz Amerike i zanimljiva dela iz sveta nastala protekle godine. Umesto da uživaju u sunčanom vremenu i čistom, suvom pustinjskom vazduhu starine su ispunjavale zatvorene sale >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i ostajale do kasno uveče radoznalo postavljajući gostima festivala mladalačka pitanja. Isuviše mladalačka…
Odmah, na prijemu povodom otvaranja festivala, primetio sam da su prisutne zvanice nekako čudne. Trebalo mi je malo vremena da shvatim o čemu se radi: većinatih vremešnih ljudi imala je plastično operisana lica. Ispod zategnutih fizionomija bez bora i bez grimasa (botoks je, koliko znam, sredstvo koje ne samo pegla bore nego parališe facijalne mišiće) nalazilo se slabašno oronulo telo. Uprkos živopisnih, bolje reći drečavih boja u koje su bili odenuti, i napadno veselog ponašanja, deke i bake su zapravo sve vreme slale signale kako je njihov izgled – laž.
Ponašanje ovih maskiranih ljudi, koje je za cilj imalo da stvori utisak kako su ne samo nekoliko decenija mlađi, nego i veoma srećni, imalo je, dakle, sasvim suprotan efekat. Bilo je tužno a, bogami, i pomalo otužno posmatrati ih. Kada su mi prišli bakica sa mačkastim likom (oblik napućenih usana i u stranu podignute obrve neodoljivo su, a verovatno i namerno podsećali na mačku) i dedica sa blokiranom donjom vilicom koja mu je jedva dozvoljavala da prevali po neku nerazumljivu reč, interesujući se odakle sam i oduševljavajući se mojom zemljom (locirali su je negde između Srednje Azije i Kariba), okrenuo sam se i pobegao.
Ono što je interesantno, prepravljanje lica i sve što ide uz novi identitet nije u vezi samo sa bogatim i dokonim Amerikancima. Sve više primećujem kako se i ovde mnogo žena a, bogami, i izvestan broj muškaraca odlučuje za „drugu mladost”. Ako plastičnim operacijama dodamo razne fitnese, masaže, kozmetičke tretmane, iscrpljujuće dijete i brutalnu obavezu da se bude viđen na mestima „gde su svi”, onda ambicija da se ne ostari prerasta ne samo u imperativ već postaje prava pravcata opsesija.
Ispostavlja se da za neke ljude starost predstavlja – sramotu. Ne samo da se bruka mora sakriti, nego je na neki čudesan, tehnološki napredan način treba i izbeći?! Ne pristati na starost kao da je ideja vodilja mnogih sredovečnih ljudi, nespremnih na prihvatanje konačnosti i više nego spremnih na bilo kakav, makar i riskantan zahvat koji će potkrepiti zabludu da se kraj života može izbeći. Privid tako postaje glavno oružje ovih boraca protiv neumitnosti a na njihovoj lestvici vrednosti samozavaravanje zauzima počasno mesto. Sve dok se jednoga dana ceo taj Sizifov poduhvat ne sruši kao kula od karata…
„Smrt je isto tako prirodna pojava kao i život. Tu se radi samo o predznaku: jedno je minus, drugo je plus”, da citiram repliku iz mog filma „Variola vera”, koju sam i sam pozajmio od jednog velikog pisca. Ali, šta nam starost, osim fizičkih tegoba, osećanja bezvrednosti i ne baš utešnog saznanja da je „smrt prirodna pojava” može pružiti? Može, mnogo toga.
Tako, na primer, zaokružujući život, postajemo svesni njegove celovitosti, sagledavamo ga kao do kraja ispričanu priču. Ne fale nam bitni delovi koji bi je učinili nejasnom, sve je tu. Suočavamo se sa rezultatom sukoba ideje sa materijom, na vlastitom iskustvu pravimo rezime onoga šta je ostalo od naših ambicija, želja i iluzija na koje su nasrtale okolnosti u kojima smo živeli. Imamo jedinstvenu priliku da shvatimo šta je smisao našeg življenja, da dokučimo tajnu postojanja. Sve to ne možemo dok ne stignemo do raspleta.
Doživeti starost ujedno znači da nismo umrli pre vremena. Zar to nije razlog za zadovoljstvo? Postepeno nestajanje životne snage neoboriv je dokaz da smo je posedovali, da smo iskoristili svoj život da iz njega dobijemo najviše i najbolje. Smiraj čula prilika je da se podsetimo na sve što smo osećali, kako smo bili strasni i koliko intenzivno smo živeli. Svega toga nismo bili svesni dok su nam se dešavale velike, ključne stvari, dok je život tutnjao svojom punom snagom. Potrebno je da dođe starost pa da sve to najzad dopre do nas.
Zato mi se čini da je promišljanje, ako hoćete filozofiranje znatno efikasnije od hirurškog skalpela. Kada dođu neke godine, umesto da u panici brojimo nove bore na licu, možemo se zavaliti u fotelju i o svemu dobro razmisliti…
objavljeno: 10.02.2012.
.jpg)
