Izvor: JUGpress.com, 10.Jul.2017, 18:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Subvencije za oklagije
BEOGRAD
(Danas-Dragan Vujadinović)
Na sreću, “naša” Ikea je, sudeći prema najavama, već počela da ispunjava te “nepisane” uslove. Zaključila je ugovor sa domaćim proizvođačem oklagija, i obećala da će i Evropljanke njima obrađivati testo
Novine pišu da je država samo od 2015. godine, dala 850 miliona evra za subvencionisanje novootvorenih radnih mesta. Od čega je 90 do 95 odsto >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << otišlo za strane direktne investicije (SDI).
O tome da pravila za subvencije nisu unapred poznata i jednaka za sve, nezavisno od toga “čiji je” investitor, da stalno rastu i da su u pojedinim slučajevima premašile 30.000 evra po novozaposlenom, pisao sam u više navrata. Baš kao što sam više puta predlagao pravedan i svima dostupan model subvencionisanja novih radnih mesta, sa obaveznim učešćem lokalnih samouprava (opština i gradova). Naravno, osim onih 40-tak devastiranih iz IV grupe, koje bi trebalo da dobijaju mnogo više, a da ništa ne daju. Takođe, na subvencije bi mogle da računaju samo velike SDI (sa velikim brojem zaposlenih i ulaganjima u visoke i skupe tehnologije), pod uslovom da nisu konkurencija domaćoj industriji (imamo li je uopšte). Ali da sve to analiziramo na primeru švedske Ikee. Prvo svetlu stranu i dobre vesti. Ikeu čekamo već 25 godina. Samo što nije. Tek je ova vlast pokazala “žutima”, koji su hteli Ikeu da smeste na Bežanijskoj kosi, kako se to radi. Smestili su je u Bubanj potok, gde su nedavno izmestili tek renovirane naplatne rampe na Koridoru X (tvrdi se da je to “zadovoljstvo” koštalo 18 miliona evra). Pominje se i da je za 300 budućih radnika, izdvojeno po devet huljada evra. Golijat, sa gotovo 400 objekata širom sveta, dolazi kod Davida. Ne sme se “cicijašiti”. Daj i ono što ne traže, i nigde ne dobijaju. Jedino je važno da se otvara ovih dana. Imaće šta i ko da se slika. Na 31 hektaru zemljišta, izgrađeno je 33.000 kvadratnih metara prodajnog i poslovnog prosora, gde će srećni kupci moći da kupe 9.500 proizvoda, i da pazar “zaliju” u restoranu od 500 mesta. Po jeftinijim cenama od naših. Moći će i da se zameni, ili vrate pare. Planiraju još pet robnih kuća u Srbiji (dveu Beogradu, i po jednu u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu). Navali narode!
Sad o tamnoj strani i lošim stvarima. Šta ćemo sa “našima”. Rekosmo da ne treba stimulisati i subvencionisati “strance” ako imamo našu proizvodnju i industriju. Ne možemo, niti treba da zabranimo. Kapital i tržište su kao voda. Uvek nađu svoj put. Ali zato država prvo treba da brine o “svojuma”. Pogotovo što nam je svaka druga reč reindustrijalizacija. Umesto da Ikei postavimo ograničavajuće uslove, kao neke druge države, mi im pomažemo da dokrajče naše proizvođače nameštaja. Ne može, niti je ikad mogao, “šut sa rogatim”. Dok mu ne porastu rogovi. Moglo se Ikei i drugim sličnim “Golijatima” postaviti uslov da od ovih desetak hiljada proizvoda, polovina bude naših proizvođača nameštaja. Kao i da se polovina ove polovine mora izvesti na strana tržišta. Samo tako bi se sačuvala rovita domaća industrija. Na sreću, “naša” Ikea je, sudeći prema najavama, već počela da ispunjava te “nepisane” uslove. Zaključila je ugovor sa domaćim proizvođačem oklagija, i obećala da će i Evropljanke njima mesiti. Država čak ni o Simpu, čiji je većinski vlasnik od oktobra 2014. godine, a koji je nekada zapošljavao više od 5.000, a sada blizu 1.500 radnika, nije mislila. Pa zato “Vranjske” (lokalne novine iz Vranja) ovih dana priču počinju naslovom: “Dolazak kompanije Ikea je smrtna presuda za Simpo”. Slično govore i ostali: Forma ideale, Atlas, Ktitor.
A kako je nekada bilo, priča jedan od naših “nameštajaca”. Nekada je kod Nikole Pašića, ministar šuma bio peti u rangu. Posle ministara spoljnih i unutrašnjih dela, finansija i vojske. “Šume” su u BDP-u učestvovale sa 12 odsto, a otprilike toliko i u broju zaposlenih. Danas učestvuju sa manje od 1,5 procenata u BDP-u, a u izvozu sa oko šest odsto. U više od 2.000 firmi (70 odsto u obradi drveta, a 30 odsto u industriji nameštaja) imaju oko 23.000 zaposlenih (oko 1,3 odsto u ukupnom broju zaposlenih). Inače, kod nas je 2,3 miliona hektara pod šumom, od čega je 57 odsto u državnom vlasništvu (upravljaju Srbija šume i Vojvodina šume). Spadamo u srednje šumovite zemlje sa oko 29 posto zemljišta pod šumama, što je gotovo polovina u odnosu na obradivo poljoprivredno zemljiše od 4,8 miliona hektara. Drugim rečima, imamo šuma i šansi, ali ne umemo. Rezultati daleko skromniji od mogućnosti. Uostalom, kao i kod poljoprivrede, naše “najveće šanse”. Možda će nam Ikea pomoći.
Autor je ekonomski analitičar
PodeliteŠtampajFacebookTwitterGoogleEmailSkype
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
