Izvor: Sportski Žurnal, 21.Jan.2011, 00:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ŠVEDSKI STO: Za sve je kriva Ikea

Piše: Marija Stojanović
Kako sam se samo iznervirala. Uhhhhh, odlepila sam, da ne upotrebim neki drugi izraz, jer jeste da papir trpi sve, ali ćemo biti fini. Baš kao što reče her Žika Pavlović:„Mi smo i biti ćemo fini“.
Odlučim ja da odem u Ikeu, moju omiljenu robnu kuću. Oduvek sam volela njihove stvari, nameštaj, sitnice... >> Pročitaj celu vest na sajtu Sportski Žurnal << Mogu da kažem i da ludujem za tim stvarima. Pošto Ikee u Srbiji nema, uskraćena sam za to zadovoljstvo, pa moram da se snalazim kako znam i umem. A, to obično bude tako što naručim iz kataloga, pa mi stigne na kućnu adresu, ali po mnogo jačoj ceni. Ali, šta da radim, izbora nemam, pa trpim.
No, da se vratim ja na moj problem. Otišla sam u Ikeu, čisto čedo Švedske. Zapravo, po meni nisu simboli ove zemlje ni Nobel, ni Celzijus, ni ABA, već je to Ikea! Šetam po robnoj kući, razgledam i naravno uvek nađem nešto što mi je baš potrebno. I, kako to obično biva kad vidim sve one sitnice, odjednom su mi baš sve potrebne, kao da se tek kućim. A, cene, smejurija živa! Bar nešto da je jeftino u ovoj Švedskoj...
Vidim lampu, idealnu za dnevnu sobu, a krajnje neobičnu, onda svećnjak, zatim hiljadu sveća, jastučnica, čaša, ramova za slike i hiljadu jednu drugu stvar. Počnem polako da se presabiram, jer, ipak, treba ovde ostati i izdržati još deset dana. I nekako se saberem da bi me sve to, sa sve lampom do bola dobrom, koštalo nekih 100 evra. OK, toliko ću da izdvojim i negde ću da uštedim i anuliram.
Sjajno, sva srećna i ushićena počnem da letim po Ikei, da sve to natovarim u korpu, a onda kao da me neko čekićem lupio u glavu!
Stanem, spustim ramena, pogrbim se koliko se smorim, jer shvatam da sve to mogu da kupim, ali da nemam kako da donesem u Beograd. O, neeeeeeeee! Ako i to stavim u kofer, sto posto ću morati da platim prekoračenu kilažu, a to onda više ne košta 100, nego 150-200 evra. U ručni prtljag ne mogu, jer sam već natovarena lap topom i drugim glupostima, a da kupim novi kofer opet ne mogu, jer to lou kost agencije ne dozvoljavaju... Sad mi dođe da stavim onaj tužić na kraju, ali ovo, ipak, nije čet.
I mogu vam reći da sam prvi put proklinjala što sam došla avionom, a ne autobusom!

Nastavak na Sportski Žurnal...