Izvor: Blic, 06.Nov.2014, 20:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TUGA Živimo u bolnici, bolje nam je nego sa majkom
Soba 504 ORL odeljenja užičke bolnice: Mesecima su u ta četiri zida teško bolesni M.K. (16) i njegova sestra, koja za koji dan postaje punoletna.
- Nemam kredita, a volela bih da pozovem majku. Zadnji put nas je obišla 7. oktobra, rekla je da će opet doći - otvara dušu devojčica.
Brat joj je od januara vezan za bolesnički krevet.
- Boluje od mišićne slabosti koja mu onemogućava disanje. Zato nosi trahijalnu kanilu. Bolest mu je oslabila muskulaturu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << doskora je bio nepokretan. Više nije životno ugrožen, staje na noge, radi fizijatrijske vežbe - pričali su nam lekari.
Samo zajedno
- Dečaku je bitna banjska rehabilitacija, ali zbog kanile, komplikovano je to izvesti sa zdravstvene strane. Priroda bolesti je takva da on ne sme da se vrati kući, mora da bude u sterilnim uslovima. Pokušali smo ranije da ih izmestimo u hraniteljsku porodicu ali su odbili - priča Marica Vuković, direktorka Centra za socijalni rad iz Bajine Bašte.
Od aprila kada je dečak iz Beograda vraćen u Užice, sestra bdi nad njim. Kuću je zamenila bolnicom.
- Neko mora da bude uz njega. Majka ne može, mora da se brine o bratu koga je rodila sa očuhom. Nije loše ovde. Uvek ima tople vode da se okupam. Kući su mi zabranili da koristim bojler. Grejala sam vodu u šerpama - kaže M.K.
Na stolu, kraj bolesničkih kreveta, kriške hleba, jogurt, jabuke...
- Tetka nam je donela pomorandže, sok, piletinu... I ono... Tortilja se zove. A jedemo i ovu hranu iz bolničke kuhinje. Milovan najviše voli kad je pasulj u tanjiru. Doktori i sestre nam daju poneki dinar - hvali se devojčica.
Milo joj, medicinske sestre su je dva puta vodile u varoš.
Rođeni su na Kobiljoj glavi na Zlatiboru. Otac ih je napustio 2009. Majka se preudala u Ovčinju kod Bajine Bašte.
- Završili smo osam razreda. Svu stoku što smo gajili na Zlatiboru smo prodali. Mama više nema ni dinara. Kaže da je dala očuhu da uloži u poljoprivredu. A on - voli da potroši tuđe - otvorila je prostu devojačku dušu.
- Poštujem očuha! Kad ozdravim, čeka me posao u Rogačici, biću automehaničar - šapće njen brat.
Rukama nešto govori sestri, opominje je da je rekla nešto što nije trebalo.
Ona će 14. novembra napuniti 18 godina. Ima tri želje.
- Da mi brat ozdravi! Da počnem da radim. Da me proglase njegovim starateljem. Volela bih neki sobičak sa kupatilom... - nabrojala je.
I otresitije progovorila kada je čula: „Neki dobri ljudi kad pročitaju o vama priteći će u pomoć.“
- Taj žiro-račun... Na moje ime? Znači, očuh neće moći da podiže naš novac? A šta ću što nemam para za ličnu kartu? - širila je ruke devojčica.
