Izvor: Blic, 28.Sep.2014, 16:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kokan Mladenović: Fali nam prava levica
Posle uspešnih režija u regionu, Kokan Mladenović u Narodnom pozorištu u Kikindi postavlja komad „Kauboji“, koji je pozorišni hit u Hrvatskoj već sedmu sezonu. Rad u provinciji doživljava kao privilegiju.
- Sa haosom koji vlada našim pozorišnim tržištem gotovo nigde ne možete dobiti glumce koji su suštinski posvećeni onome što rade. Nažalost, kod nas se pozorišta sve češće rađaju iz apsurdnih, nemogućih uslova. Raditi u Beogradu na način na koji se radi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << znači stalno praviti kompromise, a kompromis po kompromis, kako bi rekao Marko Šelić Marčelo, donosi kompromiskuitet. Mislim da je kompromiskuitet stanje duha u našim teatrima. Nama je potrebno veliko provetravanje u načinu mišljenja i velika provera kvaliteta svih nas.
- Teško je očekivati da pozorište bude lepo i uspešno ako je društvo ružno i naopako. Mi živimo u špageti vesternu i da nismo statisti u njemu, to bi ustinu bilo jako zabavno i smešno. Ali, živeti u ovakvom divljem zapadu, koji se zove Srbija, u ovoj balkanskoj krčmi koja se pretvorila u salon sa divljeg zapada, gde po istom obrascu pobeđuju isti junaci i gde sve gubi smisao, nije nimalo prijatno. Ja verujem da bismo kao država mogli da izađemo iz tog špageti vesterna i da pređemo u neki ozbiljniji i dostojanstveniji žanr.
- Pamet, koja je u Srbiji deficitarna roba, poštenje, koje je u Srbiji kvarljiva roba, i levica, čiji je nedostatak na tržištu omogućio da se u praznim rafovima naših glava iznova pojave desničarski proizvodi sumnjivog kvaliteta, sa odavno isteklim rokom trajanja.
- Naša situacija je puna društvenih devijacija, a one su uvek plodno tlo za
Javašluk u kulturi
- Naš divlji zapad, naša neuređenost svih zakonskih regulativa pa i Zakona o kulturi, doveo je do toga da imamo opšti javašluk u institucijama kulture i ono malo napretka svedeno je na entuzijaste. Paradoksalno je da su to uglavnom pozorišta van Beograda.
zasnivanje pozorišne igre. Paradoksalno je da se naša pozorišta gotovo po pravilu ne hvataju u koštac sa svim onim što nas tišti, sa zemljom koja se raspada i sa ibijevštinom koju živimo. Ja mislim da je Srbija trenutno postavljena pozornica za kralja Ibija u kojoj još samo nema majke Ibi, sve ostalo je original kao iz tog komada. Mi prenebregavamo sve nakarade društva u kome živimo. Umorni smo od revolucije, prevrata, razočarani bilo kakvim promenama. Za ovakvu situaciju nisu krivi samo ovi koji su trenutno na vlasti, nego oni koji su do te mere iskompromitovali pojam demokratije da su omogućili starom režimu da se vrati na vlast. Već 20 godina gledamo jedna te ista lica koja se presvlače u svoje radikalske nacionalne, komunističke, leve, desne, demokratske i ostale opcije, a valjda je i laicima postalo jasno da je jedina ambicija te grupe da ostane na vlasti, da koristi sve moguće društvene privilegije i da oni nikakvog morala i nikakve ideologije uistinu nemaju.
- Ako je država u kojoj živimo falsifikat jedne zemlje ponosnog i poštenog naroda, kakvim volimo da se prikazujemo, ako ta država falsifikuje svoju noviju istoriju punu nakaradnih političkih odluka, izgubljenih ratova i zločina, ako je u toj državi moguće da dojučerašnje četničke vojvode i korifeji anticivilizacijskog ponašanja postanu lideri društva i vođe proevropskih promena, onda je prostom multiplikacijom te „falsifikatorske svesti“ logično da svako ima pravo da nekažnjeno prekraja sopstvenu biografiju i u njoj, kao u Nušićevom delu „Dr“, prikazuje sebe na način koji mu donosi najviše društvene koristi. Mažoretkinje sa doktoratima defiluju našom javnom scenom, kao na kakvom palanačkom karnevalu, dok mi statiramo u toj sveopštoj rasprodaji zvanja i titula i inflaciji vrednosti koje nikakav „deda Avram“ više ne može učiniti konvertibilnim. Onaj čija diploma se osporavala, sada posećuje biblioteke, muzeje, velike sportske događaje, deli odlikovanja. Predsednik njegove stranke uvodi reforme, mnogo radi i kažu o svemu odlučuje.
- U Srbiji ne postoji, niti je ikada postojala, demokratija. Pogledajte naše porodice, te „osnovne ćelije društva“, kako ih Marks definiše. U svakoj od njih stoluje po jedan apsolutista, bio on otac, majka, najstariji sin, ili ko god. Rešavaju li se problemi unutar naših porodica demokratskim razgovorom ili demonstracijom sile „vođe“ porodice? Školstvo? Zanima li ikoga u obrazovnom sistemu šta uistinu misle mladi ljudi o gomili besmislica koje moraju da nauče i već sutra zaborave? Političke partije? Da li je u nekoj od njih dozvoljen pluralizam mišljenja ili će svaki pokušaj unutrašnje kritike biti shvaćen kao atak na vođu i završiti osnivanjem još jedne besmislene stranke u kojoj će dojučerašnji otpadnik dobiti priliku da vlada onako kako on misli da treba? Nemajući gde da spoznamo suštinsku demokratiju mi, po ko zna koji put, bezuspešno tragamo za Vođom. Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, te tako naša, od naroda izabrana vlast, mnogo više i gore govori o nama samima, nego o sopstvenoj gluposti i nemoći. Pogledate li ljude koji vode našu državu videćete da gotovo niko od njih nema moralno pravo da se nalazi na mestu na kome se nalazi. Ja nisam Ketrin Ešton pa mogu sebi da dozvolim da se sećam devedesetih i dvehiljaditih i da ne prelazim preko toga što mi ljudi koji su u naš javni život uneli vulgarštinu, nemoral i primitivizam svake vrste, presvučeni u odela sa zadenutom značkom Evropske unije, propovedaju moral, poštenje, ljudska i manjinska prava i kroje društvene vrednosti.
- Izbor upravnika pozorišta deluje mi kao velika tuča za to ko će voziti jedan autobus koji juri u provaliju i nema kočnica. Svejedno je ko će ga voziti. Nama sistem ne valja. On je do te mere upropašćen da ne može da se popravi, mora da se sruši i da se napravi novi, na nekim zdravorazumskim osnovama. U Mađarskoj, Rumuniji, Sloveniji, Hrvatskoj... postoje mnogo veća prava, ali i mnogo veća odgovornost teatara u odnosu na osnivača, finansijere i u odnosu na njihovu umetničku funkciju.
Kikinda
Zadovoljan sam opštim nivoom ansambla u Kikindi. Probe smo počeli serijom improvizacija na temu „Kauboja“ pa tek onda napravili podelu. Mislim da ćemo napraviti predstavu bez ijednog slabog mesta. To je veoma veliki kompliment za ovaj teatar. Neke predstave sam gledao uživo, odgledao sam mnogo video-materijala, ali mi njihova razigranost i potpuna posvećenost, pre svega starijih članova ansambla, od kojih očekujete neku vrstu zasićenja teatrom, jako imponuje. Iskreno uživam u probama „Kauboja“. Glumci su sa mnogo talenta i mnogo šarma. Nadam se da će kikindski „Kauboji“ biti popularni kao i hrvatski. Naša predstava će se drastično razlikovati od zagrebačke, nama je glavna pažnja posvećena procesu nastajanja jedne pozorišne predstave. U Zagrebu je to manji deo, a značajniji deo predstave je mjuzikl koji već stasala glumačka ekipa odigrava na kraju komada. Centralni zamajac komedije kod nas je proces učenja glume i proces nastajanja predstave. Verujem da će kikindska publika dobiti jednu raskošnu komediju koja će dugo živeti na repertoaru a, sa druge strane, da će u tome biti i mnogo lepote, mnogo duše i mnogo neke dobre pozorišne nežnosti.
