Izvor: Blic, 12.Jan.2015, 17:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đorđe Milosavljević: Za dobru priču treba dobro mučiti glavnu junakinju
U trećem delu serije „Jagodići: Oproštajni valcer“ primenio sam savet Hičkoka i Sardua i odlučio da ih sve mučim. Aleksandru i Ljubicu posebno, ali i Aidu, Simku i Golubu - kaže scenarista Đorđe Milosavljević za "Blic" TV magazin.
Đorđe Milosavljević poznat je kao scenarista serija „Jesen stiže, Dunjo moja“, trilogije o Jagodićima, „Budva na pjenu od mora“... Napisao je scenario i za filmove „Nebeska ulica“, „Apsolutnih sto“, „Neprijatelj“... >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali i za pozorišne
Režija je komplikovan posao
Dosad ste režirali tri filma. Da li ste odustali od tog posla ili čekate pravu priliku?
- Režija je vrlo komplikovana disciplina. Tu nema mnogo zaklona iza kojih možete sakriti svoje autorske slabosti i lošu pripremu. Kada budem ponovo osetio da sam spreman na velika odricanja, režiraću nešto ponovo. Zasad nemam takve planove.
predstave „Gola vera“, „Ples u tami“, „Parče noći“... Potpisao je i režiju filmova „Točkovi“, „Mehanizam“ i „Ringeraja“... Milosavljević nam otkriva najveće izazove svog posla, koje inostrane serije najviše voli da pogleda, da li piše neke uloge za određene glumce, da li ima svog ličnog pirata...
- „Jagodići“ su bili drugačiji od svega na šta je navikla i naša produkcija i naša publika. To je triler čiji glavni junaci pripadaju srpskoj porodici iz austrougarske aristokratije. Kad su čuli šta spremamo, mnogi su mislili da smo svi zajedno pošašavili - kaže Milosavljević.
- Glavni izazov je u tom smislu bio napraviti uverljivu priču za publiku. Uspelo nam je. Čak je drugi deo trilogije o Jagodićima, „Sva ta ravnica“, bio sjajno prihvaćen. Sa svakim novim, naravno, trebalo je priču iznova učiniti svežom i zanimljivom. U trećem, „Oproštajnom valceru“, primenio sam savet Hičkoka i Sardua - za dobru priču treba dobro mučiti glavnu junakinju. Odlučio sam da ih sve mučim. Aleksandru i Ljubicu posebno, ali i Aidu, Simku i Golubu...
Ko gleda te indijske serije?
Zašto komercijalne televizije kod nas radije emituju turske i indijske serije u odnosu na američke, britanske, francuske ili španske nagrađivane serije...?
- Ove indijske su potpuna misterija, stvarno ne znam ko ima nerava to da gleda.
A turske?
- Tu postoje bar dva razloga što ih ljudi gledaju - prvi je što se prodaju na kamaru pa su zbog toga i jeftinije, a drugi je vezan za kulturnu i iskustvenu bliskost naših publika. Domaća televizija sa turskom serijom dobija nešto u velikoj količini i još sa likovima u prepoznatljivim životnim problemima ili romantizovanoj istoriji. Nažalost, zakonska odredba o procentualnoj zastupljenosti igranog programa srpske proizvodnje pri svemu tome ostala je mrtvorođeno slovo na papiru.
„Jagodiće“ ste pisali po knjizi „Kao i sva ravnica“ Nenada Čanka, dok su dva nastavka serije vaše autorsko delo. U čemu je razlika između ta dva posla?
- „Jagodići“ su bili više zanatski nego kreativni izazov. Kada sam pisao oba nastavka serije, trudio sam se da zadržim atmosferu i glavne karakteristike već postojećih likova iz „Jagodića“, ali da unesem veću tenziju u dramski zaplet. Rad na sva tri dela te serije je moj najbolje urađen posao u dosadašnjem delu karijere.
Izašao vam je i dvotomni roman „Jagodići: Oproštajni valcer“ u izdanju „Lagune“.
Napisali ste ga istovremeno kada i TV seriju. Šta čitaoci u njemu mogu da pronađu što nemaju prilike da vide u seriji?
- Širi istorijski kontekst. Mnogo detalja o načinu života buržoazije u Kraljevini Jugoslaviji pred početak Drugog svetskog rata. Trivije o modi i tehničkim izumima ili odnose na političkoj sceni tadašnje države.
I ja skidam strane serije, imam „komšiju pirata“
Koje televizijske serije iz inostranstva vi volite da pogledate i zašto? U Srbiji ljudi masovno skidaju serije sa interneta... Da li i vi to radite?
- Pa sad, snalazim se. Imam mog „komšiju pirata“ koji radi u Prvomajskoj na pijaci u Zemunu - ali neka to ostane između nas. Već je postalo opšte mesto da se filmovi danas prave ili za premladu, tinejdžersku publiku, koja bi uvek gledala jedan isti film sa vicevima, ili za prestaru, festivalsku publiku, koja želi samo novotarije pa makar i dosadne. Onima koji ne pripadaju ni prvima ni drugima televizijske serije danas zaista mogu da ponude uzbudljive i drugačije priče. Čini mi se da one sada imaju kreativnu energiju kakvu je imala kinematografija osamdesetih godina prošlog veka, u vreme uspona „Novog Holivuda“. „Sopranosi“ su nagovestili tu veliki promenu pa danas imamo takav neverovatan izbor serija, od američkih i britanskih pa do skandinavskih. Među onim novijim, „The Knick“ mi je ostavila jako dobar utisak.
„Vruć vetar“, „Vojna akademija“
Koje domaće serije volite da pogledate a da ih vi niste pisali ?
- Ima onih serija koje su s vremenom dobile lepu patinu, poput „Vrućeg vetra“ ili „Salaša u Malom Ritu“. I danas kada ih pogledate vidite da su to bile savršene produkcije. Od uslova snimanja do svakog slova u scenariju.
A od novijih?
- Dobar posao napravljen je sa „Vojnom akademijom“, voleo sam da pogledam i „Ljubav, navika, panika“, na primer. Svakako se trudim da vidim sve ili što više onog što se proizvede u našoj osiromašenoj produkciji. Pohvaliću svaku seriju dok god u glumi ima šarma i strasti, a u priči snažnih i zabavnih situacija.
