Izvor: B92, 18.Sep.2010, 20:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek koji je lagao svoj laptop
Šta nas tehnologija uči o odnosima među ljudima...
Milan Mišić
Izvor: Politika
Starije generacije se na kompjutere još navikavaju, mlađe sa njima stasavaju. Dok se svet bez računara može videti još samo u filmovima starijim od četvrt veka, današnjica je bez njih nezamisliva. „Pametne" mašine su svugde oko nas – ali da li ih zaista tretiramo samo kao „mašine".
Ovim pitanjem bavi se profesor Stanford >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << univerziteta Kliford Nas, u upravo objavljenoj knjizi intrigantnog naslova: „Čovek koji je lagao svoj laptop". Njen sadržaj je, međutim, konkretnije objašnjen u podnaslovu: „Šta nas mašine uče o odnosima među ljudima".
Profesor Nas je u prilici da odgovor na ovo pitanje proverava u laboratoriji koja proučava kako ljudi koriste kompjutere i interaktivne medije, čiji je šef. Knjiga je zato pre svega jedan sistematizovan katalog njegovih eksperimenata o ovome, njihovih rezultata i autorovih zaključaka o implikacijama. Na neki način, to je i nova knjiga o sve popularnijoj oblasti socijalnih istraživanja – o takozvanoj emocionalnoj inteligenciji.
U odgovoru na ključno putanje – kako se odnosimo prema kompjuterima – Nas nedvosmisleno konstatuje da će malo ko priznati da se prema tim uređajima odnosi kao prema socijalnim akterima. Ali je, na drugoj strani, serijom laboratorijskih eksperimenata i empirijskih zapažanja zaključio da je upravo o tome reč.
„Shvatio sam da, kao što je proučavanje odnosa među ljudima najbolji način da se otkrije kako se oni odnose prema kompjuterima – interakcija ljudi prema ovim mašinama najbolji način da se proučavaju odnosi među ljudima", konstatuje Nas.
Ovu tezu on je proverio na mnoštvu eksperimenata koje je sprovodio nekoliko godina. Većina rezultata je sasvim iznenađujuća. Kad je u jednom od njih, od kancelarijskih radnika zatraženo da ocene jedan softverski program – jedna grupa je to obavila na kompjuterima na kojima svakodnevno radi, a druga na posebnim za ocenjivanje, program su mnogo pozitivnije ocenili oni koji su ga testirali na sopstvenim mašinama nego oni koji su ga vrednovali na specijalnim. „Kao da su verovali da će negativnim ocenama povrediti osećanja svojih računara", zaključuje Nas.
Među ostalim Nasovim nalazima je i da ljudi primenjuju socijalne stereotipe prema kompjuterizovanim glasovima. U jednom od eksperimenata, podjednako su muškarci i žene ocenili da je muški glas u ulozi „tutora" bolje objašnjavao tehničke pojmove od ženskog glasa, iako su oba davala identična uputstva. Sa druge strane, sintetizovani ženski glas je kod obe grupe ulivao više poverenja kad je davao uputstva „o ljubavi i emocijama".
Posebnu pažnju autor posvećuje važnim elementima socijalnih interakcija kao što su pohvale i kritike. Jedan od eksperimenata u tom pogledu je pokazao da, igrajući video-igru, ljudi, kad im računar predoči da su nevešti, odmah postaju obeshrabreni. Igrači kojima je, međutim, rečeno da nisu baš vešti, ali da mogu da budu bolji, bivali su ohrabreni da se potrude i na kraju su uspevali da igru dovedu do kraja.
Iz toga Nas izvlači važan zaključak: u jednoj organizaciji koja treba da obavi neki posao, ne treba štedeti na pohvalama i ohrabrivanjima, čak i kad nisu sasvim zasluženi. Sa druge strane, čak i veoma zaslužena i obrazložena kritika može da bude sasvim nekonstruktivna, odnosno sa stanovišta krajnjeg cilja – da se valjano obavi jedan posao – nesvrsishodna. Drugim rečima, ništa ne uspeva bez emocija.
Moderna tehnologija postaje sve uspešnija u primeni socijalnih pravila, poručuje autor, i zbog toga ostavlja utisak da je sve humanija. U tom pogledu navodi primer uređaja za navigaciju u automobilima (koji i inače imaju „karakter" muških ili ženskih glasova koji daju instrukcije za put), gde se stara uputstva poput „za 30 metara skrenite levo" sve više zamenjuju mnogo prirodnijim, poput, „skrenite levo posle samoposluge".
Ove alate koji mašine zaista približavaju ličnostima, ali i ljudima pomažu da budu uspešniji u svojim interakcijama, Nas naziva „socijalnim protezama". U jednom od prikaza ove knjige zato se konstatuje da možda nije daleko dan kada će tehnologija biti personalizovana u tolikoj meri da će nam u njenom društvu biti prijatnije nego u društvu drugih ljudskih bića.
Nije baš ohrabrujuće niti veselo, ali je, po svemu sudeći, sasvim izgledno..
