Izvor: Blic, 22.Nov.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako vlada trguje
Ako je verovati štampi, vlada uslovljava prodaju Naftne industrije Srbije izgradnjom magistralnog gasovoda. Gasprom bi trebalo da vrati NIS ako odustane od gasovoda, a ako kasni sa početkom izgradnje trebalo bi da plaća penale.
Hoće li Gasprom pristati ostaje da se vidi, ali srpska strana ovim zahtevom sebe dovodi u nezavidan položaj da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gasprom podučava, ako se odluči da to čini, o tome šta je u njenom, vladinom, najboljem interesu. Ukoliko srpska strana želi da proda NIS po najboljoj ceni i najboljem kupcu, što je u stvari isto, onda će sve eventualne poslove sa istim kupcem i partnerom da sklapa nezavisno jedan od drugog. Inače će cenu odrediti onaj čija je pregovaračka pozicija jača, a to je u ovom slučaju Gasprom. Ovo zato što Gasprom ima, a srpska strana je sebe dovela u poziciju da nema izbor kada je reč o gasovodu. Pa će njegova izgradnja i upotreba biti presudni argument kako sada tako i ubuduće.
Ako bi ruska strana htela, ona bi mogla da ukaže srpskoj strani na nekoliko dodatnih nedostataka njene pounde. Najpre, ako je NIS prodat, teško je videti kako bi se isposlovao povraćaj, jer bi se, u najmanju ruku, morala utvrditi cena po kojoj bi do toga došlo. Ruski bi vlasnik mogao da odluči da ne gradi gasovod i da istovremeno proda NIS nekoj drugoj, recimo privatnoj ruskoj kompaniji. Budući da se ne može isključiti prodaja ruskog dela, nije jasno šta bi se tačno vratilo srpskoj vladi, a i ruska bi strana tražila da joj se vlasništvo nadoknadi po tržišnoj ceni. Tako da je gubitak uračunat već na prvom koraku.
Uz to, ako bi se odložila izgradnja gasovoda, to bi svakako bilo sa objašnjenjem da su izmenjene okolnosti i da će se realizaciji sporazuma pristupiti kada se ponovo uspostave povoljne okolnosti. Teško je videti da bi srpska strana u tom momentu bila u različitom položaju od onoga u kojem je sada, pa bi verovatno prihvatila objašnjenje. Ovaj argument važi sasvim generalno. Recimo, ako bi srpska strana tražila da joj se isplate penali, došlo bi se u istu sitaciju kao što je ona u kojoj se srpska strana nalazi sada: ako se traži plaćanje penala, nema ništa od gasovoda. Sada paket sadrži NIS i gasovod, a tada će sadržati paket: NIS i odustajanje od penala. Naravno, takvih paketa ima nebrojeno mnogo, dok je odnos snaga uvek jedan te isti. To bi, dakle, ruska strana mogla da predoči srpskoj, ako bi htela. No, kako svako brine o svojim interesima, valja svakako očekivati sporazum koji će spakovati NIS sa svakojakim budućim poslovima.
Zanimljivo je i insistiranje da Gasprom uloži svoj novac u NIS, jer se smatra da je to bolje nego da se samo preduzeće zaduži. Zašto je to bolje? Ukoliko nema nekih posebnih poreskih pogodnosti, način finansiranja ulaganja nema značaja. Ako preduzeće uzme kredit, ono ima obaveze prema banci. Ako se ulaganja finansiraju izdavanjem akcija, preduzeće ima obeveze prema vlasnicima. Čini se da se misli da je nekako teret duga veći od obaveze prema vlasnicima akcija, što je pogrešno. Zapravo, menadžeri obično najpre gledaju da ulaganja finansiraju iz ostvarene dobiti, a ako to nije moguće, jer se vlasnici sa time ne slažu, onda iz kredita. Na kraju dolaze ulaganja iz novih deonica. No, to ne znači da je jedan od tih načina finansiranja ulaganja bolji od drugih, posmatrano sa stanovišta efiaksnosti. Naravno, ako se menadžeri nadaju manjoj kontroli banaka nego vlasnika, kredit je za njih bolji. A ako se jedan vlasnik, recimo država, nada da će imati uticaj na upravu koji je veći od udela u vlasništvu, tada će joj možda više odgovarati da privatni vlasnici ulože dodatni kapital u zajedničko preduzeće. Sa stanovišta efikasnosti, ni jedna niti druga pristrasnost nije dobra sama po sebi.
