Izvor: Glas javnosti, 12.Nov.2009, 02:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od kad se to zove farmer
Ono, nije da nije. Otkako su se učesnici rijaliti šou programa „Farma“ privremeno doselili na Poljane, godi biti Barajevac. Ili, preciznije, Lisovićanin. Većina seljana ide u grad na posao, a tamo stalna zapitkivanja o tome šta ima na „Farmi“, kako ovo, je li istina da je onaj s ovom... Pa, ajd sad ti svima objašnjavaj da znaš koliko i oni, samo to što vidiš na televiziji. Jer, pričaju stanovnici Lisovića, gore kod farmera se ne može. Ali se po autobusima, a i po selu priča >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << o njima svakodnevno raspreda. S druge strane, zna kod meštana da se ispreči i sujeta, jer se sva ta popularnost da i obrnuti. Kažu, nisu, bre, ti naši Lisovići slučajno odabrani, nisu od juče, od ovog televizijskim šoua. To je kapija Šumadije, baš njegovim obodima počinje, Katića nahiji je pripadalo i za Karađorđa. Golemo i jako selo, priroda bajkovita. Valjda po bogatom listopadnom štafelaju i ime je selo dobilo. Na kraju, čuli ste za Evliju Čelebiju? E, i on ga je pominjao u svojim pisanijama.
A, je li istina da selo ubi nesanica otkako su dobili nove suseljane, da su žene počele da oponašaju nove komšinice, a da su nekima i „Farma“ i farmeri kurje oko u selu, jer su i radovi na imanju počeli da trpe zbog noćnih bdenja uz televizijske ekrane..?
Slučaj „ćuran“
Začudo, u Lisovićima se da zateći i po koji neupućen meštanin.
- Ja sam na svojoj farmi, ima se posla, pa slabije gledam. I, znači, Tomu izbacili! Reče mi i komšija. E, pa vidiš, samo se i plašim kakvog nameštanja. Kaže mi komšija da su rekli samo koliko je Toma dobio glasova. A koliko su ostali? Eee, što to nisu rekli! A Toma je stvarno ljudina, veseljak, dobra duša, još bolja narav... Što ga ne bi poželeo za stalno u selu. Ko i sve ostale. Joj, kad je ono zgembo ćurana. Pa se, kao, pobunili ovi za životinje. E, pa ne može da budeš i seljak i da ti ćuran bude šetač po dvorištu do prirodne smrti! - priča meštanin. Slučaj „ćuran“
Začudo, u Lisovićima se da zateći i po koji neupućen meštanin.
- Ja sam na svojoj farmi, ima se posla, pa slabije gledam. I, znači, Tomu izbacili! Reče mi i komšija. E, pa vidiš, samo se i plašim kakvog nameštanja. Kaže mi komšija da su rekli samo koliko je Toma dobio glasova. A koliko su ostali? Eee, što to nisu rekli! A Toma je stvarno ljudina, veseljak, dobra duša, još bolja narav... Što ga ne bi poželeo za stalno u selu. Ko i sve ostale. Joj, kad je ono zgembo ćurana. Pa se, kao, pobunili ovi za životinje. E, pa ne može da budeš i seljak i da ti ćuran bude šetač po dvorištu do prirodne smrti! - priča meštanin.
Ubi nesanica
- Sad, da se gleda, gleda se! I stari naočare na nos, pa u ekran, do kasnih noćnih sati. A, bogami, zanimljivo je, nekako vuče. Neke materijalne vajde od svega nismo videli, ali stoji da nam popularišu selo, pa ne znam nikoga da mu nije drago što su tu. Fino bi bilo da nam to sve posle i ostane u selu. Samo, čuj-farmeri? Valjda seljaci! Mada, nema ni ovde, u selu, više čistih seljaka. Većina ih radi u gradu, zemljoradnja nam dođe kao nešto uzgredno - objašnjava nam jedan od meštana.
Na teška bi iskušenja stavili Lisovićane kada bi morali sami da biraju pobednika. Vele, Nigor je ljudina. Đura Palica dobar. Pravi! Kako samo slatko naginje mučenicu. Pa onaj stihovani pozdrav ženi, o rakiji. Ma, da ga prosto poželiš za pravog komšiju. Pa Topalko... Ama, svi su dobri. A žene su žene, to je drugi par rukava. Krave rasne, deca da ih muzu, a njima teško, prenemažu se...
E, ovde se već, kažu, povremeno, u afektu, javi i koji muški fundamentalista, s porukom kako bi on „znao pos’o“ da je njegova. Nešto u stilu da „alat naoštrit’ i, gluvo bilo, ženu izmlatit“ nikad nije danguban posao.
- Sačuvaj bože, to je kažnjivo, gde sme žena da se bije! Niti su Lisovićani skloni tome. Ako ćemo pravo, te žene se stvarno dobro snalaze, a i to ima svoje zašto. Svi smo mi, u dva-tri kolena, selom odsisani, ostalo je nešto i u krvi. Pa, reci mi, bre, gde to još ima metropola poput naše, u kojoj polovina stanovnika po soliterima još kiseli kupus po terasama i podrumima? Ili mi nađi selo u Srbiji u kojem niko nema tetku ili strica u Beogradu! - ubacuje se starina u razgovor.
Samo da se ne svađaju
A, među uzgrednim sagovornicima nađe se i pokoji analitičar opšte prakse.
- More, uništila država i selo i seljaka, pa ‘ajd sad da pokažemo kako je fino biti seljak. Vidi, molim te! Nego, manjka domaćinskoj kući krsna slava, nedelja da se svetkuje... - dodaje jedan.
Jedino je ženska solidarnost u selu premašila sva očekivanja. Jer, za pretpostaviti bi bilo da selom kolaju zajedljivi komentari o seoskoj nespretnosti ukućanki „Farme“, ali se čuju samo reči opravdanja. LJubica Paunović, veli, redovno prati šta se dešava „tamo gore“. Pa, kad ne može kroz prozor, bar preko televizije.
- Snalaze se dobro, nema im se šta zameriti, radne su. A, i šta treba očekivati više od njih, to su gospođe na nivou - priča LJubica, dok se osamdesetpetogodišnja Desa čak i nekako razneži kad govori o novim komšijama.
Kaže, ne vidi dobro, ali redovno pusti televiziju oko jedanaest.
- I, ne znam ko može da im nađe zamerke da ne rade, nemojte mi dirati nenaučenu decu. To su školovana deca, drugo sam bila ja i moje vreme. Kopala sam i žnjela od petnaeste godine, tri krave muzla za manje od pola sata. Gde da od njih očekujem to isto, nisu one to radile. Neki su mi dragi, neki ne, ali svi su vredni. Žao mi samo što Tomu izbaciše, bio dobar sa svima. Ružno je samo kad se svađaju, jer kome je još svađa dobro u kuću donela - priča baka Desa.
Kakosu neuki ovi seljaci (sto i nije cudo) jos su neukiji (o blama o srama) novinari koji stalno pricaju da je neukusno kiseliti kupus i drzati ga na terasi i da ETO samo to mi radimo.
Niko osim nas u Srbiji.
Ali ce zato sa uzivanjem i uvazavanjem smazati i pohvaliti umebos(h)i sljivu i nece pridikovati da je ona ukiseljena jer eto ona dolazi iz lepog (im) Japana. A Japanci ...oni, eh oni znaju sta rade. (kako da ne).
Takodje ce uzivati u ukiseljenom povrcu ali posto se to na engleskom pise "Pickles" i nma rogobatan naziv kada se izgovara kao kod nas: "u-ki-se-lje-ni" onda ce svi redom reci: ooo, kako lepu zimnicu prave ovi Japanci, Nemci i ko sve ne.
Gde bi istu pravili ako ne u svojim domovima? Da li zaista mislite da je kiselo povrce nas izmu i da pravi i cuva svuda iskljucivo na selu (kako d ane) ili svaka porodica svoju hranu cuva i drzi u svojoj kuci ili stanu?
E sad zamislite tog Japanca koga biste malopre pohvalili u njegom malom, malecnom stanu koji nema komfor jednog evopskog stambenog prostora. Gde on drzi taj kiseli kupus, krastavcice, daikon i ostale repe i sargarepe?I da li samo kod nas ukuseljen hrana misrise ili ona svuda ima isti miris?
SAVET: NE TREBA SE RUGATI NIKOME A NAJMANJE SAMOM SEBI. SRBI NISU IZMISLILI KISELI KUPUS . ALI SU NASLI LEP NACIN KAKO DA GA SACUVAJU ZA ZIMU A DA ON OSTANE I UKUSAN I ZDRAV.
LJUDE TREBA EDUKOVATI KAKO DA GA CUVAJU A DA SE OSECA STO MANJE NEPRIJATNIH MIRISA. KAKO BITI CIST UREDAN ALI I OBZIRAN PREMA SVOJOJ OKOLINI.
E TO URADITE AKO MOZETE.
MI KISELIMO KUPUS U NASEM ELEGANTNOM DVORISTU U SRED WASHINGTON DC-a. NISMO SA SELA, NIKOGA NA SELU NEMAMO ,SVI SMO RODJENI U CENTRU BEOGRADA I NAPROSTO OBOZAVAMO KISELI KUPUS. kADA ZAMIRISU SARME SA SUVIM REBARCIMA KUCA NAM SE NAPUNI MEDJUNARODNOM ZAJEDNICOM.
