Izvor: Politika, 19.Feb.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Minut ćutanja
Šta se to desilo sa gradom u kome sam rođen i koji sam toliko voleo?
„Kako je Niš postao Čikago iz dvadesetih godina prošlog veka?”
Ovo pitanje je na svom fejsbuk profilu postavio jedan moj kolega pisac, iz Beograda.
„Prvo je postao Detroit, pa Čikago”, odgovorio mu je drugi moj kolega pisac, iz Niša.
Te kobne večeri kada je na svirep način ubijen Vuk Stoiljković, dvadesetdvogodišnji student medicine, verovatno je i najvećim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << optimistima postalo jasno da je Niš poodavno postao grad straha, mračna prestonica juga, mesto poznato po tome što često puni crne hronike. Grad u kome se kriminalci i narko-dileri slobodno šetaju, gde se običan čovek trgne od bojazni ili nelagode kada ugleda policajca, gde možete biti upucani ako presporo vozite ili dignuti u vazduh ako se zadužite kod pogrešnih ljudi.
A mogu i da vas izbodu na smrt.
Ako nekog popreko pogledate.
Šta se to desilo sa mestom u kome sam rođen i koje sam toliko voleo?
Odrastao sam i sazrevao u devedesetim. Ratovi, hiperinflacija, švercovani benzin i čokolade iz Bugarske, nemaština, kriminal, bombardovanje... Pa ipak, ne sećam se da je ikad bilo gore nego danas. Nikada Niš nije bio tako ponižen, osiromašen, gurnut u medijski mrak, skrajnut u svakom pogledu, upropašćen, kriminalizovan i ubijen u pojam. Armija nezaposlenih i gladnih, armija državnih činovnika na ionako oskudnom budžetu, armija političara i prodavaca magle i belog praha, armija kriminalaca na slobodi... Niš je, uistinu, postao sličan Čikagu u vreme prohibicije, ali je isto tako pre toga morao da bude lišen privrede, potencijala i perspektive, poput Detroita.
I naravno da je to izazvalo revolt onih koji još veruju da možemo biti normalan grad i normalno društvo. Na Sretenje, u podne, prisustvovao sam protestnom skupu a zatim i šetnji – mirnom građanskom protestu protiv nasilja čiji direktni povod je bilo Vukovo ubistvo.
Najpotresniji trenutak za mene lično, a bilo ih je dosta, jeste kada je Vukova devojka Katarina rekla da su njih dvoje planirali da odu odavde, jer ni u Nišu, ni u Srbiji nisu videli perspektivu za sebe. Planirali su da se odsele u Nemačku i tamo žive, rade i podižu porodicu.
Zaista je šteta što tad nije bilo političara da čuju ove njene reči, pa da shvate koliko su besmislene sve njihove pompezne predizborne parole i grandiozna obećanja o lepšoj budućnosti. Jer, šta država Srbija i grad Niš nude mladim ljudima? Koji izbor? Otići negde u tuđinu gde ćeš moći da živiš normalno ili ostati ovde gde te iza ugla čeka neko ko će ti zariti nož u srce?
Naravno, opet slušamo razne analize, poređenja, mudroslovlja... Za sve su krive pomenute devedesete, ratovi, ekonomska kriza. Ali neko je već lepo primetio... Vukov ubica je dve godine mlađi od njega. Šta je jedan dvadesetogodišnjak video i upamtio od devedesetih? Imao je jedva dve godine kad je potpisan Dejtonski sporazum. Šest godina kad je NATO izvršio agresiju na Srbiju. Sedam kada se desio peti oktobar. Deset kada je ubijen Zoran Đinđić. I tek dvadeset kad je počinio svirepo ubistvo. U pitanju je neko ko se nije oblikovao kao ličnost u vreme Miloševića i njegovog režima već u vreme tranzicije u kojoj su političarima i vlastodršcima usta bila puna Evrope, demokratije, tolerancije, ljudskih prava i modernih vrednosti. Šta je onda pošlo naopako? I ko je kriv? Porodica? Država? Škola?
Možda to i nije ključno pitanje.
Ono što svako od nas treba da se zapita jeste da li je samo Vuk ubijen te večeri? Ili je ubijeno i nešto u nama? I šta tačno? Koje su to vrednosti, vrline, ubeđenja u koja je neko zabijao sečivo svih ovih godina?
Vukovi školski drugovi su tog dana, na Sretenje, doneli na centralni gradski trg transparente.
Na jednom od njih je pisalo: SVEST. SAVEST. MORAL.
Eto šta je ubijeno.
A da svest, savest i moral ipak nisu iskrvarili iz svih nas pokazalo je više od deset hiljada Nišlija koji su se okupili na centralnom gradskom trgu tog dana.
Ipak, nemojmo se zavaravati. Nož je još uvek zariven u srce ovog društva i ono i dalje krvari...
I dok stojimo, skrušeni i poniženi, odajući poštu svima onima kojesu ubila ova zla vremena, minut ćutanja nam se čini dug kao večnost.
A mnoga pitanja su i dalje bez odgovora.
Dejan Stojiljković
objavljeno: 19.02.2014.
Pogledaj vesti o: Facebook
