Izvor: Press, 08.Okt.2010, 05:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tragom istorije i porodičnih tajni
Poznati francuski pisac, pripadnik jedne od najstarijih porodica Pijemonta, kaže za Press da je za njega pisanje bilo način da otkrije istinu o svojim precima
Francuski pisac Žerar de Kortans posetio je Beograd zbog promocije knjige „Asam", ovenčane nagradom „Renodo" za roman 2002. godine. Kortans, književnik veoma zanimljive porodične istorije, počeo je da piše romane da bi otkrio istinu o svom nasleđu. Kao deo tog istraživanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << nastala su, po sudu čitalaca i kritičara, dela vrhunske književnosti. Kortans za Press kaže da je o knjizi „Asam" nemoguće govoriti bez pominjanja piščevih predaka.
- Ta knjiga je nastala nakon jedne porodične sage, tako da govor o njoj moram da počnem ispovešću o svojoj porodici. Ja sam, preko svog oca, italijanskog porekla. Reč je o staroj porodici iz Pijemonta koja datira iz šestog veka. Poslednji član moje porodice je krajem 18. veka napustio dvorac koji je pripadao familiji, u jednom gradiću kraj Torina. I moja majka je iz stare porodice iz okoline Napulja, moj deda je svirao harmoniku na veseljima. On je direktan naslednik drumskog razbojnika koji se zvao Fra Dijavolo.
Čovek bi rekao da ste rođeni na plemićkom imanju. Ipak, to nije tako.
- Siromašno detinjstvo proveo sam u predgrađu Pariza, kraj buvlje pijace. Vrlo rano sam iskusio šta znači kada se neko razlikuje, a drugi to ne prihvataju. Iskusio sam i šta znači živeti u egzilu. Kada sam počeo da se bavim porodicom, mislio sam da će za to biti dovoljna samo jedna knjiga. Počeo sam da pišem sa 50 godina... Ali, nisam ostao na jednoj knjizi, već sam svojim pisanjem pokrenuo jednu mašineriju koju više nisam mogao da zaustavim.
Prva knjiga zasnovana na vašoj porodičnoj istoriji, „Vicekraljevi", dobila je odlične kritike.
- Nakon prve knjige napisao sam i roman „Ciklon", koji prikazuje priču porodice do 1946. i kraja monarhije u Italiji. Nakon „Ciklona" vratio sam se na period koji prethodi ujedinjenoj Italiji. Tokom istraživanja za tu knjigu otkrio sam tekst koji je napisao jedan moj predak. Taj tekst nosi ime „Čaj u Italiji". To sam povezao sa pričom mog dede koji je, kada je kao poslednji pripadnik loze napuštao zamak, jako žalio za dva čajnika koja je ostavio u sefu. Kada sam sa jedne strane imao tekst „Čaj u Italiji", a sa druge priču mog dede za koju sam uvek smatrao da je fikcija, shvatio sam da imam neophodne elemente da napišem svoju knjigu, jer književnost znači spajanje stvarnosti i fikcije. Uvek sam smatrao da je moja uloga u porodici da začepim rupe u njenoj istoriji.
Gde je granica između fikcije i stvarnosti?
- Verujem da je najbolji način da istina postane uverljiva - da se ona izmisli! Tu ću vratiti priču na početke francuskog romana, a to su junačke pesme francuskog srednjeg veka. Reč je o delima koja su pričala priče na osnovu laži. Navešću primer Rolanda, čuvenog junaka. On je bio deo pozadinske straže Karla Velikog. U pesmi o njemu kaže se da su ga napali Turci, a uistinu su ga napali baskijski pljačkaši koji su želeli da mu uzmu odeću. Znači, u osnovi te priče je laž, ali laž koja mnogo govori o toj epohi. Pomenuću i moje omiljene citate u vezi sa pisanjem knjiga. Radjard Kipling je rekao: „Nađite svoje sopstvene događaje i rasformirajte ih". A Šatobrijan je rekao: „Ja sam mašina za pravljenje knjiga".
Jednom ste rekli da pisac mora da bude van politike. Ipak, kroz vaša dela provlači se jedan politički stav o Evropi...
- Pisac ne bi smeo da se bavi politikom, mora da bude apolitičan. Jedini način da se bavi politikom je da piše knjige koje će biti „glasnogovornici" njegovih stavova. Na primer, ja želim da pišem romane o Evropi, o Francuskoj u današnjici. Evropa pomalo podseća na francuski jezik današnjice. Imam običaj da kažem da Evropa, kao i francuski jezik, može da postane mrtvo more ako se zatvori u sebe. U jeziku, kao i u vođenju države, bitno je prihvatati ono što nije poznato, prihvatati stranca, drugu kulturu i veru. Smatram da je ideja o Evropi jedna fantastična, prelepa i moderna ideja. Tokom 19. veka bilo je potrebno da zemlje koje su tada bile u nastanku prođu kroz period nacionalizma ili nacionalnosti. Ideja o svemu ovome, a to je moj lični stav zato što nisam političar nego pisac, je da Evropa bude nadnacionalna krovna organizacija u okviru koje treba da postoje jake nacije i regije.
To je utopijska, ali dobra ideja, iako nisam siguran koliko političari mogu da izađu na kraj s time. Ideja da se određeni konflikti rešavaju izbacivanjem, ekskluzijom, je zastarela i loša. Tako i ja svojim pisanjem pokušavam da ništa ne isključim. Svoje knjige doživljavam kao knjige-svetove u kojima se sve vidi, iz kojih ništa nije izbačeno.
