Izvor: Poznati.info, 25.Nov.2012, 02:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Saša Lošić: Tamburica sa dva lica
Loša o novom albumu ”Plavog orkestra” posle 13 godina, kontroverzama i mnogo čemu još: Onog dana kada smo objavili “Suadu”, doživeli smo napade intelektualnih snaga. Tvrdim vam da će duet sa Draganom Mirković postati najpopularnija pesma “Plavog orkestra”
SARAJEVSKA pop rok grupa “Plavi orkestar” bila je kulturni fenomen osamdesetih i devedesetih godina u bivšoj SFRJ. Sa prvim albumom “Soldatski bal”, iz 1985, nametnuli su se kao najveća tinejdžerska >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << atrakcija u zemlji. Histerija koja je vladala za njima bila je nezapamćena u dotadašnjoj pop muzici. Osnivač “Plavog orkestra”, tekstopisac, kompozitor i gitarista Saša Lošić, od početka je koketirao sa folk muzikom. Na “Soldatskom balu”, inače najprodavanijem debi albumu ikada u ovdašnjoj diskografiji, sa Nadom Obrić snimio je duet “Šta će nama šoferima kuća”. Usnija Redžepova gostovala im je u numeri “Zelene su bile oči te”, sa drugog albuma “Smrt fašizmu”, a sada, sa Draganom Mirković, na sedmom albumu svoje grupe ima duet “Ti misliš da je meni lako”. Pesma je izazvala kontroverze i pre nego što se album “Sedam” pojavio u prodaji. Zašto i kome smeta ova stvar, zbog čega ceni Džibonija i Bajagu, otkud “Dubioza kolektiv” sa “Plavim orkestrom” i planiraju li da obeleže jubilej 30 godina rada grupe, za naš list pričao je Loša, ispijajući kafu u restoranu “Karuzo”, iz koga puca veličanstven pogled na Beograd.
Na pitanje zašto smo na novi album “Orkestra” čekali 13 godina, Loša, sa obaveznim kačketom na glavi, odgovara:
- Prvi kompliment mi je da je bilo ko čekao naš album, a drugi da sam isključivi krivac ja. Da ste me 2009. pitali da li ću ikada više biti član “Orkestra”, rekao bih vam da ne verujem da ću ikad više stati na scenu sa njima. A već sutradan smo iznajmili planinsku kuću na Bjelašnici i počeli prve probe. Oduvek smo bili dobri prijatelji. Ne postoje ljudi sa kojima sam više sati, dana i godina proveo nego sa njima. Neminovno je došlo do nekog, ne odaljavanja u smislu da smo postali slabiji prijatelji, već želje da se proba nešto drugo. I tako sam ja otišao u filmsku i pozorišnu muziku, gitarista Saša Zalepugin se pronašao na berzi, Ćere su otvorile klub “Havana” u Sarajevu. Kad je trebalo da dam dozvolu za štampanje, sećam se, bio sam u iznajmljenom stanu u Zagrebu i nisam mogao da zaspim. Da je ovaj album tada izašao, imao bih neke napabirčene tekstove sa polurefrenima i ne bih bio zadovoljan muzičkim rešenjima. Samo mogu da kažem da ćemo producentu Nikši Bratošu izliti spomenik u bronzi zbog njegovog strpljenja. Snimali smo u Zagrebu, i ja mu u petak kažem da idem do Ljubljane da završim neke administrativne stvari i da se vraćam u nedelju, a vratim se za 4-5 meseci. Imao sam autorsku kreativnu krizu. Letos na Hvaru poslušao sam poslednji remiks albuma i ostavio ga sa nekoliko grešaka, da bude ljudski. Nisam želeo da bude savršen.
* Hteli ste da ga nazovete “Ti misliš da je meni lako”?
-Meni je to mirisalo na one nazive tipa “Eto baš hoću”, “Šta bi dao da si na mom mestu”, “Sviđa mi se da ti ne bude prijatno”, ali su svi iz okruženja rekli da “Plavom orkestru” to ne stoji, da smo uvek imali nekakve poetične nazive. Svi misle da sedam znači sedam nota, sedam samuraja, sedam dana ili sedam kontinenata, a meni se jednostavno rimovalo. Naknadno su mi rekli da je to naš sedmi album.
* Otkud duet sa Draganom Mirković?
- To je moja stara tema, prvi put je ugledala svetlo dana u kultnoj seriji “Vratiće se rode”. Na tom snimku sam imao čast da sarađujem sa Šabanom Bajramovićem i veliku radost da sarađujem sa jednim od najtalentovanijih muzičara u regionu Skaj Viklerom. Ali, sve vreme sam razmišljao da je to pesma “Plavog orkestra” sa drugačijom melodijom. Prvobitna ideja bila je da napravim duet sa samim sobom. Saša Lošić, povučen čovek, maneken izolacije koji ne voli javni život, prati Lošu koji čačka mečku i pravi smešne pokrete na sceni. Kad sam to izneo bendu, primili su sa rezigniranom dobronamernošću. Ćera je rekao da bi to bilo suviše radikalno i setio se naše prijateljice iz tinejdžerskih dana Dragane Mirković. Ona je osamdesetih bila najmlađa zvezda narodne muzike, a mi smo bili čuda od tinejdžera, pa su nas stalno spajali na nekakvim “Oskarima popularnosti”. I Dragana i ja i dalje doživljavamo, što kažu u modernom životu, hejtovanja zbog ove saradnje. Nikada nismo doživeli u karijeri da nam neko kaže “nek ’Orkestar’ počiva u miru” ili “do sada smo bili vaši fanovi, a sada mi je žao što sam vas ikad slušala”. Srećom, shvatili smo da su ljudi koji to komentarišu na forumima u malom procentu. A tvrdim vam da će to postati najpopularnija pesma “Plavog orkestra”, čak popularnija od “Bolje biti pijan nego star” ili “Suade”.
* Jesu li vas napadali i zbog Nade i Usnije?
- Tada nije postojao internet, a da jeste, napadi bi bili još žešći. Onog dana kada smo objavili “Suadu”, doživeli smo napade svih intelektualnih snaga, koje kao da su htele da se obračunaju sa nečim što će večno zagaditi kulturni prostor eks-Jugoslavije. Jedino do čega dolazim u pokušaju da razumem sve to, jeste da se ljudi ne osećaju dobro u nesigurnoj zoni. Sećam se izjave Gorana Bregovića – šta bi više voleo, kad bi ga neko proglasio počasnim doktorom Sorbone ili čovekom koji je izmislio turbo-folk – on bi ’ladno prihvatio ovo drugo. Na kraju krajeva, to je obična pesma, zbog čega se ljudi toliko iskidaše od nerviranja?! Politička vrhuška posle Drugog svetskog rata nije favorizirala narodnu kulturu. Folklor je bilo nešto sramno, politički vrh se video u prvim redovima nekog baleta i u operama. Sve se htelo pobeći od tog našeg ognjišta. Stid te majke koja je došla sa pregačom i donela ti sir i kajmak. Ivan Cankar je to najbolje opisao u priči “Šolja kafe”. Indoktrinacija zapadnom kulturom stvarala je kod određenog dela kulturne elite kvaziavangardnu scenu. A narodni pevač bi ti prvi u pet ujutru došao da pomogne ako bi ti pukla guma na auto-putu. Ne bi ti došao nijedan salonski intelektualac.
* Kako vam je Džiboni pomogao na novom albumu?
- Pesmu “Bi li pošla za me”, koju sam na nagovor prijatelja ustupio za potrebe hrvatske TV serije “Loza”, želeo sam da snimim sa meni najdražim dalmatinskim pevačem Tedijem Spalatom. Mučio sam se sa refrenom. “Pođi sa mnom tu gde ne postoje sati” i – tu sam stao. U očaju, jer je Tedi sutradan trebalo da je otpeva u studiju, zamolim Nikšu Bratoša da pozove Džibonija da mi da neki okidač, skicu, bilo šta. I tu doktor Džibo ispali spasonosne “suvišne inate”. Uz njegovu pomoć sam završio pesmu. Mogu da kažem da ja kao pišem neke stihove, ali kad vidiš Džibonijeve i Bajagine tekstove, shvatiš koliko su veliki pesnici.
* A “Dubioza kolektiv”?
- “Dubioza” su nadolazeće velike evropske zvezde. Već sad sviraju u Parizu, Češkoj, Nemačkoj, Australiji… Oni su čista kondenzovana energija i nosioci alternativnog sistema vrednosti. Kad su me zvali da gostujem na njihovoj ploči i otpevam stari refren “fašista nemoj biti ti”, mislio sam da je to neki ironičan kontekst. Međutim, potpuno su otvoreni, nemaju komplekse, niti problem sa harmonikom i narodnim pevačima. Zato sam, kada sam radio pesmu “Revolucija”, pozvao njih.
* Razmišljate li o turneji?
- Sa agencijom “Long plej” upravo se dogovaram da napravimo jedan pravi i zdrav koncert kojim bismo promovisali novu ploču. Odabrali smo stadion “Tašmajdan”. Razmišljamo da napravimo jedno folk, a jedno rok veče. Na prvom bi nam gošće bile pomenute pevačice, a na drugom rokeri s kojima smo sarađivali, od Džibonija, preko Bajage, do “Dubioze kolektiva”.
* Uskoro će se navršiti 30 godina od osnivanja “Orkestra”?
- Zar već?! “Orkestar” je izašao iz šinjela novog vala i kao takvi smo zarobljenici vlastitog cinizma. Jubileji, obeležavanja i potenciranja nekih godišnjica nisu nam važni. To mi deluje nekako sindikalno. Ne znam, nešto mi tu ne igra, ne verujem da ćemo slaviti tri decenije rada.
Izvor: Novosti.rs
