Izvor: Press, 27.Nov.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Minut
Čovek, čije mi lice nije govorilo ništa, prišao mi je i pitao da li sam ja Žarkov sin. Bilo je mnogo ljudi oko nas, veliki žamor. Pitanje mi se učinilo nekako neprikladnim i neprimerenim mestu na kojem smo se nalazili
Ipak, klimnuo sam glavom, zatečen činjenicom da mi se neko obraća tim pitanjem gotovo dve decenije od kada je moj tata, jednog dalekog septembra, otišao.
„Znam da si iznenađen", nastavio je stranac, „ali kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << sam te prepoznao, poželeo sam da ti priđem i da ti kažem da se često setim tvog oca. Juče, poslednji put, kada sam se igrao sa unucima. Ispružio sam ruke i oni su se zakačili, na svaku ruku po dvoje, a ja sam ih tako okretao po dvorištu. Tako je i tvoj otac, kada je imao dvadesetak godina, dolazio na teren sa društvom da igra fudbal. Onako snažan i jak, uvek nasmejan, raširio bi ruke, a mi klinci, ponosni što nam ukazuje pažnju, kačili bismo se na svaku ruku po dvojica, trojica i tako 'leteli' Žarkovim 'helikopterom'. To je za nas tada bila uzbudljiva avantura koju smo godinama kasnije prepričavali. Nadam se da će i moji unuci to pamtiti na isti način kao što sam ja zapamtio tvog tatu".
Nisam ni primetio kada je gospodin otišao. Ljudi su se i dalje probijali pored mene, ali kao da više nisam bio tu, na stadionu, uoči još jednog derbija.
Koliko neki naši usputni postupci ostave traga u životima ljudi koje gotovo da i ne poznajemo, čije su se linije života tek sporadično dotakle našeg. Koliko će takvih priča pratiti mene, zapitao sam se? Da li sam, nesvesno, nekome rekao nešto, uradio nešto, nešto što ostavlja trag? Nešto zbog čega će se tim ljudima pojaviti osmeh svaki put kada se toga sete? Poput, „helikoptera" mog oca, za koji do tada nisam ni znao da postoji...
Koliko često mislimo na naše najbliže? Da li bih se setio tate tada na stadionu da mi stranac nije prišao i da li bih se setio da sam prvi put bio na stadionu upravo na jednom ovakvom davnom derbiju, zajedno sa ocem. I da li bih se setio da sam bio toliko fasciniran mnoštvom ljudi oko nas i njihovom raznolikošću da nisam ni obratio pažnju na to da je Zvezda povela. Tata me je tada oduševljeno uzeo u ruke i pitao da li mi se dopao gol, a ja sam ga zbunjeno pogledao, rekao da to nisam video i pitao „kada će biti repriza".
U tom trenutku, huk se prolomio Marakanom. U toku je bio već šesti minut, a ja nisam ni primetio da je utakmica počela. Moreira je doveo grobare u vođstvo. Gol opet nisam video. Ali ovog puta sam znao da neće biti tatinog osmeha kada je čuo moje pitanje o reprizi, ali da je on, zahvaljujući strancu, opet tu uz mene. Isto onako prisutan kao sve ove godine koje nije proveo sa mnom.
Pogledom sam potražio gospodina da mu zahvalim, ali njega nije bilo u vidokrugu. Hteo sam da mu kažem da ću ga pamtiti kao što je i on zapamtio mog oca, iako su nam se linije života jedva dotakle na jedan minut.
