Izvor: Press, 22.Okt.2012, 15:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropski dani svesti o disleksiji
U organizaciji Prvog srpskog društva za disleksiju i Kancelarije za mlade Beograd, danas počinju "Evropski dani svesti o disleksiji", akcija kojom organizatori žele da ukažu na postojanje i ozbiljnost tog sindroma kod školske dece, koji je prvi put opisan još pre 116 godina kao "slepilo za slova"
Akcija se obeležava drugu godinu za redom i sve do subote, 27. oktobra predviđeni su sastanci disleksičara, roditelja, stručnjaka, predstavnika institucija i ustanova, podela >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << flajera...
Ovogodišnji slogan akcije je "Ja znam šta je disleksija", a prema procenama, oko 10 odsto dece u Srbiji ima disleksiju, teškoće u savladavanju čitanja i pisanja, smetnju koju nastavnici i roditelji zbog nedovoljne obučenosti, pripisuju lenjosti i nezainteresovanosti deteta za rad.
Disleksija kod nas često ostaje neotkrivena zbog nedovoljne informisanosti roditelja, ali i prosvetnih radnika, rekla je Tanjugu predsednica Društva Gordana Babić Cvetković i istakla da neprepoznavanje ove smetnje zagorčava odrastanje i školovanje.
Ovakvi đaci se još u prvom razredu mogu prepoznati tako što na primer teško razlažu slovo po slovo u reči, imaju neuredne sveske, jer puno brišu, treba im puno vremena da prepišu sa table, dugmići im nisu ravnomerno zakopčani, imaju problema sa vezivanjem pertli, ne mogu da odrede strane sveta, šta je levo, šta desno...
"Kada posumnjate da dete ima problem u učenju i pisanju, nemojte odmah pomisliti da je lenjo, razmaženo, što često i sami profesori i učitelji kažu, je ni oni ne prepoznaju problem uvek", rekla je Cvetković, povodom početka "Evropskih dana svesti o disleksiji".
Ona upozorava da u našim školama disleksija "prolazi" neopažena do četvrtog razreda, a onda kada đak dođe u peti razred, poremećaj se obično pripisuje pubertetu ili nekim drugim razlozima i navodi da je podrška ključna.
"Ako nemaju adekvatnu podršku školskog sistema, što najčešće nemaju, jako loše prolaze, mada imamo slučajeve da su neka deca disleksičari bila đaci generacije, jer su imali podršku škole i još veću podršku iz kuće", rekla je Cvetković i istakla da se uvođenjem inkluzije stvari ipak menjaju na bolje.
Kod njenog sina je, kako kaže, disleksija otkrivena na kraju petog razreda. U osnovnoj školi koja se nalazi u Beogradu, nisu naišli na razumevanje i odatle nose, kako kaže, vrlo neugodna iskustva, a i u srednjoj školi prve dve godine je bilo velikog otpora profesora.
"Situacija se kasnije promenila, zahvaljujući razrednoj starešini koja takođe ima disleksično dete", rekla je Cvetković.
Predstavnica Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Milena Jerotijević iz Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju, podseća da se o disleksiji dugo nije znalo.
Ta deca imaju problem u levo-desno orijentaciji, često umaju ukrštenu dominaciju, desna ruka im je dominantna, a levo uho, leva noga, rekla je Jerotijević i ukazala da su to po pravilu pametna deca, najmanje prosečnih sposobnosti.
Poseduju, kako kaže, visoke sposobnosti za konstruktivno, za rešavanje vizuelnih problema, ta deca sve razumeju kao trodimenzionalno, ali se teže snalaze sa podacima koji su dati u jednoj ravni, dvodimenzionalno.
"Dovoljno je da nastavnici kada prepoznaju zastoj, teškoću, da prvo pomisle da se to dete jako trudi, ali da ne može na način koji je uobičajen za drugu decu", rekla je Jerotijević.
Načini podrške su različiti i tu i jeste poenta u individualnom obrazovnom planu, rekla je ona i navela da su disleksije raznolik fenomen - od toga da ukoliko ne uči slova kao trodimenzionlane simbole ne može da ih nauči, do toga da su samo sporiji u čitanju i pisanju.
Između može da bude da dete permutuje slogove, da slova koja su slična zamenjuje, može da započne red a da ga završi pet redova niže, jer ne može taj prostor da kontroliše.
"To se savlađuje, ali je izuzetno važno da se dete zbog toga ne oseća inferiorno, da se podrže one njegove jake strane, da dobija usmeno da odgovora, da se pismeni zadaci tako naprave da ne mora mnogo da piše nego da dopunjava, zaokružuje, povezuje".
Škola je, kako kaže, glavna. Disleksija se nigde na drugom mestu ne može otkriti nego onda kada počinje proces učenja i pisanja i jedino u obrazovnom procesu mogu da se ublažavaju njene posledice i da se pravazilazi.
Roditelji treba da budu podrška detetu, da na primer detetu čitaju lekciju. Moraju da rade zajedno sa nastavnicima, da se ne desi da nastavnici razumeju problem, a da roditelji ne razumeju, rekla je Jerotijević i navela da ima slučajeva da su deca morala zbog ovoga da napuste školu jer nisu nailazila na razumevanje.
U Društvu navode i podatak da je 30 odsto najbogatijih ljudi na svetu disleksično. Takođe, 40 do 50 odsto zatvorenika je disleksično, to su ljudi kod kojih, dok su bila deca nije na vreme prepoznat problem i zbog stalnog neuspeha u školi okrenuli su se nekom drugom načinu života.
U udruženju podsećaju i na listu poznatih osoba sa disleksijom: Leonardo Da Vinči, Albert Ajnštajn, Hans Kristijan Andersen, Agata Kristi, Pikaso, Volt Dizni, Džon Lenon, Tom Kruz, Šer, Vupi Goldberg, Kianu Rivs, Stiv Džobs i drugi.
