Izvor: Svet, 15.Sep.2016, 17:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dragan Marinković Maca: Danas je pomodarstvo otići, ali ja ostajem ovde, ovo je moja zemlja!

Glumac i voditelj Dragan Marinković Maca u novoj predstavi “Sunce tuđeg neba” bavi se temom da li ostati ili otići iz ove zemlje, a u tragikomediji čija nas premijera očekuje 22. septembra u beogradskom Domu sindikata, Maca je angažovan  kao koautor teksta, reditelj i glavni glumac.
“Naziv asocira na ono što je osnovna ideja predstave, da li je nebo pod kojim smo rođeni postalo tuđe”, kaže Marinković za Novosti. “Godinama imam ideju za ovu predstavu, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Svet << sam tek nedavno našao adekvatni tim autora – Žarka Veličanskog, Nešu Vukovića i Vesnu Radusinović. Napravili smo odličnu priču koja korespondira sa sadašnjicom, a nije faktografska. Nije na nivou Dnevnika, jer bi to kod publike izazvalo gađenje, bar polazim od sebe. Priča je o devedesetim godinama, antiratna i aktuelna jer mnoštvo ljudi i sada odlazi. Na neki način je vrlo hrabro postaviti ovu temu na daske koje život znače, jer ne smeš biti poltron i bezobzirni licemer. Mnogo sam tužan, veliki broj ljudi mi je otišao, što iz Beograda što iz mog rodnog Sarajeva. Lik koji igram u jednom trenutku kaže: Biću materijalno zbrinut, ali duhovno potpuno osakaćen. To je istina, ljudi gube identitet zarad materijalnog dobra. Najbitnije mi je da ljudi posle predstave budu puni emocija, pitanja, odgovora, opravdanja i negodovanja”.
Maca napominje i zašto, po njegovom mišljenju, ljudi napuštaju svoje domove i odlaze u nepoznato.
“Kao što kaže Meša Selimović u Tvrđavi: Živimo na raskršću svetova, na granici naroda, uvek nekom krivi, uvek nekom dužni. Stalno smo na nekoj razmeđi i u sukobu. Za našu situaciju krivo je sve, počevši od vaspitanja dece. Oni se sa 18 godina ne osamostaljuju jer im je bolje da budu pod majčinim skutom, pa i do 40. ako treba. Onda razmišljaju gde su pogrešili u životu. Danas je postalo pomodarstvo otići, a ova predstava razbija tabue, bajku da su zapad sunce i palme, da je tamo vedrije, ne pada kiša i sve je divno. Ne treba da se zaluđujemo, jedan segment predstave ukazuje na buntovne mlade koji misle da je sve ovde smeće, a tamo su kamioni, avioni i zgodne žene. Trebalo bi im razbiti tu iluziju, a druge naterati da razmisle da li treba ukinuti slobodu, koja je najveće ljudsko bogatstvo, zarad ne znam čega”, navodi Marinković i dodaje da nikada ne bi svojoj deci nametao vlastito mišljenje o odlasku ili ostanku:
“Budala živi tamo gde je rođen, a pametan tamo gde mu je dobro. Nikad neću živeti živote svoje dece, zadatak kao roditelja mi je da ih naučim osnovnim životnim vrednostima – ljudskosti, humanosti, da ne budu glupi, da budu namazani ali ne i pokvareni. Kada budu napunili 18 godina napraviću im tortu na kojoj će pisati – Ne bih te ja više zadržavao, sine. Moja deca će raditi kako žele, neću ih savetovati, nek idu gde im je bolje, ali znaće istinu o inostranstvu, jer i sada putuju sa mnom. Ovde je mnogo toga potcenjeno, ali ne mislim da je dobro otići, bez obzira na sve. Ovo je moja zemlja!”
Poznato je i da je humor lekovit kada društvo u celini klizi nadole, što svojim prmerom dokazuje glumac i redilje.
“Ako si psihosomatski zdrav i daš oduška sebi. Tokom bombardovanja bio sam član Ateljea 212. Nisam verovao da će budalama pasti na pamet da nas bombarduju zbog jednog čoveka. Pravljenje komedije od pokušaja da nam nametnu tragičnu sudbinu je naš uspeh. Ne možemo ih pobediti, već im se jednostavno nasmejati u lice i reći im: Nećeš mi isprati mozak, naterati me da mrzim, budem zao, čitam knjige povezane bodljikavom žicom i živim u čoporu”, zaključuje Marinković.

Nastavak na Svet...