Izvor: Scandal.rs, 05.Jul.2015, 18:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aleksandar Josipović bez dlake na jeziku: Žena je na Balkanu uvek kur*a!
Ljudi ga u Srbiji najbolje poznaju kao člana žirija “Ples sa zvezdama”. Kao plesač, koreograf, predavač i pisac poznat je daleko van granica naše zemlje. O karijeri, životu na Balkanu i Evropi, ali i raznim predrasudama, razgovarali smo sa šampionom plesa, Aleksandrom Josipovićem.
“Kao osoba ja sam jako praktičan i iskren. Direktan. Jednostavno ne znam čemu bla, bla, bla, vodi u radu. Kod mene se zna pravilo da ne postoji ne mogu”, kaže Josipović. >> Pročitaj celu vest na sajtu Scandal.rs <<
Odakle ljubav prema plesu? Jeste li ga voleli od detinjstva, ili ste ga zavoleli u nekom kasnijem periodu vašeg života?
“Ljubav prema sceni, pokretu, zabavi je bila uvek prisutna. Od malih nogu sam ja bio taj koji bi zabavljao porodicu – da li tako što sam organizovao predstave ili plesao. Meni je to bilo nešto sasvim prirodno. Roditelji su moju sestru Sandru i mene upisali u lokalnu plesnu školu 1990. godine. Ideja naših roditelja je bila da ovladamo plesnim i socijalnim veštinama kako ne bi bili kao većina ljudi na plesnim zabavama – povučeni i stidljivi.”
Osvojili ste 8 titula državnog prvaka u sportskom plesu. Kakav je osećaj bio kada ste osvojili prvu?
“Biću iskren, ništa spektakularno. Prva asocijacija je umor. Dan posle takmičenja imao sam pismeni iz matematike, i to prvi čas ujutru. Samo se sećam da sam samo hteo da što pre raspremim svoje stvari, skinem šminku, odem pod tuš, legnem i da se naspavam.”
Upisali ste matematički fakultet u Beogradu. Da li to znači da Vam prirodne nauke idu od ruke?
“Generalno, svim ljudima ide sve od ruke, samo ako se potrude. Okolina na vas gleda, kada upišete PMF kao novog Ajnštajna ili kao budalu.”
Zatim upisujete “Centre nacional de la danse u Parizu”. Šta ste sve tamo naučili, da li ste upoznali neke važne plesače i koreografe i koje Vam je sve mogućnosti taj Centar pružio?
“Moja glavna želja je bila da studiram nešto u vezi sa plesom, ali u zemlji gde sam rođen takve akademske studije nisu ni postojale. Odlaskom u Francusku, prvo sam morao da savladam jezik, jer sam imao anatomiju pokreta da učim, a engleski jezik i Francuska nisu u ljubavi. Poznati pedagozi i koreografi su bili tu. Jedna od njih i čuvena Lucinda Childs. Kakva je to dama.”
Nastupali ste za mnoge kraljevske porodice i predsednike zemalja. Možete li nam reći koje kraljevske porodice su u pitanju i koji predsednici? Kako su ti nastupi izgledali i kakav utisak ostavili na vas?
“Pre svega protokol je drugačiji, ali sve to zavisi od samih osoba, da li su u zvaničnoj poseti ili ne. Da li je predviđeno da dođu iza scene ili ne. Da li ćemo imati slikanje sa istim osobama na sceni posle nastupa ili ne. Generalno svi su jako ljubazni, jer se sve dešava pod okom javnosti, i kamera. Lajza Mineli bi tražila od plesača autograme, jer mi uradimo za nedelju dana 12 nastupa, što ona ne uradi za godinu. Nikol Kidman je došla prerušena sa perikom, odgledala šou i kada bi svi gosti otišli tek tada bi otkrila svoj identitet kako bi sama videla bekstejdž. Neki članovi kraljevske porodice ili ambasadori bi nas pozvali sutradan na ručak u njihovim rezidencijama. Meni su bili zanimljivi Džon Galiano, Jođi Jamamoto i Bijonse.”
Šta mislite o predrasudama koje na Balkanu još uvek veoma čvrsto opstaju?
“Ovo pitanje me baca na moju životnu sudbinu. Nikako da me neko stavi u neku kutiju gde pripadam. Dok sam živeo u Jugoslaviji, bio sam za neke Hrvat, za neke Srbin (dete iz mešovitog braka), a opet pederčina jer se bavim plesom. Kada bi im trebali brojevi telefona nekih ljudi, onda bih bio super, jer ljudi u srednjoj školi nisu imali društvene veštine kao ja. Kada sam u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni onda sam Srbin. Kada sam u Srbiji, i ako sam po volji onda je “a to je onaj NAŠ”! Ako nisam po volji onda sam Hrvat ili Francuz. U Mulen Ružu sam bio plesač sportskog plesa, a za ljude iz sportskog plesa sam uvek baletan. A kada me neko pita za nacionalnost, ja danas kažem Francuz Jugoslovenkog porekla. Obično bi mi rekli “kako Josipović a Francuz” na šta ja kažem “Isto kao što i Sarkozi a Francuz”. Zaslužan sam Sarkoziju što je pomerio granice, a Karli Bruni što mi štiti leđa (smeh)!”
Šta mislite o sveopštoj situaciji koja vlada prema osobama sa posebnim potrebama?
“Pa nisu samo ljudi sa posebnim potrebama na margini društva. Na Balkanu se nekako, čini mi se, ti ljudi drže kao “zveri” zatvoreni u kavezima. Ali takođe, pravo žena! Žena je na Balkanu, što bi rekla Vedrana Rudan, uvek kurva – i kada bi se udala, i kada bi rodila, kada bi se razvela, šta god uradila. Kada bi svako gledao svoja posla, dvorište, krevet, živeo svoj život i prestao da ima poslovicu : “Da bog da komšiji crkla krava, a crko i komšija” možda se društvo pomeri za koji centimetar unapred. Možda, a možda i ja grešim.”
Mulen Ruž je, može se reći najpoznatiji kabare na svetu. Vi ste jedini čovek sa ovih prostora ikada koji je nastupao u tom kabareu. Recite mi kako je došlo do toga? Kakva su vaša iskustva? Čemu Vas je sve to naučilo?
“Danas je Mulen Ruž zaštitni znak francuske istorije i kulture, i posle Luvra i Ajfelovog tornja najposećeniji spomenik u Francuskoj. Kao što sam vam i ranije rekao, jednostavno Jugoslavija mi nije pruzala šta sam hteo, pa sam uzeo dva kofera kupio kartu u jednom pravcu i rešio da ostanem. Pariz je grad koji je mene oblikovao kao čoveka, a u kompaniji sam još više “izbrusio” svoj profesionalizam. U svaku kompaniju u koju uđete, bez obzira čime se bavili, imate dve opcije – da vam to bude groblje gde ćete biti sahranjeni ili da vam to bude odskočna daska. Ja sam oduvek znao šta želim i šta ne želim, i da uvek moram da gledam nekoliko koraka unapred. Imao sam zanimljivu poziciju na poslu, gde sam morao da znam svačije koreografije, jer svaki dan sam imao drugačiju ulogu.”
Da li biste se nekad vratili da ponovo živite u Srbiji?
“Nestankom Đinđića i meni je bilo jasno da moja nada za neko bolje sutra na tim prostorima ne postoji, i da se neću ikada vratiti tu da živim. Tako sam i sa pravne strane gledao koji su potrebni koraci da bih ja, kao Jugosloven sa pasosem Miloševića, mogao sebi da obezbedim život i rad u Evropskoj uniji. Nestankom Jugoslavije i ja sam izgubio zemlju, pa me je Franskuska “usvojila”!”
Stručnjak ste za ples, možda imate neki poseban savet za mlade ljude koji se bave ili žele da se bave plesom?
“Dajem dve opcije. Prvo, uzmi najbolje što ti ta zemlja pruža i onda dok si još u naletu napusti zemlju i budi profesionalac van zemlje. Biće jako teško, surovo, ali makar ćeš biti u stručnijim rukama. Drugo, nemoj se baviti plesom već budi političar, advokat ili plastični hirurg, jer kako stvari stoje to je samo potrebno u zemlji na Brdovitom Balkanu.”
.jpg)
