Izvor: Politika, 03.Avg.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemljišni fond umesto privatizacije
Ključ za gradsko građevinsko zemljište je u rešenju kakvo ima London. – Predloženi zakon ne bi trebalo usvojiti jer nas udaljava od reforme javnog sektora i ostavlja veliki prostor za korupciju, smatra Stojan Stamenković
Ne znam kome je trebalo da predloži usvajanje novog zakona o uređenju prostora, građevinskog zemljišta i izgradnji po hitnom postupku, pa da onda skupštinsko izjašnjavanje o njemu odlože za mesec dana. Ali, to je možda i dobro, jer tu očigledno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nešto nije u redu. Pored čisto proceduralnih aljkavosti, predloženi propis pati od mnogih slabosti zbog kojih predlagaču savetujem da ga povuče iz skupštine, kaže za „Politiku” Stojan Stamenković, urednik biltena „Makroekonomske analize i trendovi”.
Materija koju ovaj propis uređuje ili pokušava da reši, smatra Stamenković, izuzetno je kompleksna i u samom je temelju svih strukturnih reformi o kojima govore MMF i Svetska banka.
– Problem je u tome što mi novim propisom ne rešavamo fundamentalne probleme sistema i ne prevodimo javni sektor i ekonomiju na kolosek održivog razvoja. Bez valjano uređenog pitanja gradskog i građevinskog zemljišta nema makroekonomskih ravnoteža, pre svega, budžetskih, održanja socijalnih funkcija države, ali ni razvoja – kaže Stamenković..
Često se, kaže naš sagovornik, sintagma „reforma javnog sektora” zamenjuje drugom „kresanje administracije”, kao da u javnom sektoru nisu sve najvažnije infrastrukturne delatnosti – proizvodnja i snabdevanje energijom, vodom, telekomunikacijama, komunalnim servisima, zatim obrazovanje, zdravstvo" One su pored finansijskog sektora, osnovna platforma svakog razvoja i funkcionisanja društva i svake ekonomije, ali suština stvari nije samo u tome.
Ključ rešenja nije niti može biti privatizacija gradskog građevinskog zemljišta, već njegovo prevođenje u neku vrstu korporativno uređenog zemljišnog fonda, kako je to, recimo urađeno u Londonu, sa udelom privatnog kapitala, socijalnih fondova, države i restitucionara, koji će donositi prihode po osnovu prava korišćenja, zakupa, rente" socijalnim fondovima (na primer PIO fondu), restitucionarima, državi, odnosno lokalnoj samoupravi...
Tu se, po oceni Stamenkovića, nalazi ključ rešenja ne ovog, već čitavog seta propisa iz ove oblasti. I bez velikog stručnog znanja, pada u oči da je ovaj predlog zakona u stvari „zakonik” – da obuhvata najmanje pet oblasti – prostorno planiranje, gradsko i građevinsko zemljište, restituciju i legalizaciju. Svaka od njih zaslužuje poseban zakon, ali neka rešenja zaslužuju pažnju ne samo zbog onoga što je predloženo, već usled mogućih posledica.
Namera pisaca novog zakona bila je da korisnike i zakupce gradskog i građevinskog zemljišta prevede u vlasnike. Jedni su zakupci po Zakonu o prostornom planiranju i izgradnji iz 2003, koji prvi put uvodi institut zakupa, a drugi su pravna lica koja su privatizacijom stekla pravo korišćenja tog zemljišta. I šta se sada događa? Zakupac zemljišta, na recimo 99 godina, može po beznačajnoj dodatnoj nadoknadi od svega jedan procenat od neke „tržišne vrednosti” da to zemljište prevede u privatno vlasništvo.
Šta je sa korisnicima? I oni će, napominje Stamenković, moći da otkupe građevinsko zemljište svojih firmi, ali pogodbom, i to na osnovu procene „tržišne” vrednosti te imovine od poreske uprave.
Pošto predlog zakona predviđa pogodbu oko doplate vrednosti tog zemljišta, nije teško zamisliti koliki se prostor otvara novim korupcijskim transakcijama i manipulacijama, ističe Stamenković i dodaje da je svojina svetinja svake tržišne ekonomije, ali, kada se o njoj govori, mnogi na umu imaju samo privatnu svojinu, a ona ne može uživati sigurnost ukoliko to isto nema i državna svojina. Drugim rečima, državna svojina i prava ne mogu se otuđivati na način nezamenjene vrednosti ili satisfakcije za nelegitimna i nelegalna prisvajanja i završiti u pokrivanju budžetskog deficita.
Slobodan Kostić
--------------------------------------------------
Generacijska nepravda
U poglavlju „Građevinsko zemljište” ponuđeno je rešenje pitanja restitucije. Takav propis davno je najavljen, a obavljena je i javna diskusija o takozvanom Parivodićevom Nacrtu zakona o restituciji koji je na osnovu onoga što je široj javnosti bilo dostupno podlegao reviziji upravo zbog principijelno lošeg rešenja restitucije. Pravio je segregaciju među samim restitucionarima, jer nekima bi se omogućio povratak fizičke imovine, dok je drugi ne mogu dobiti natrag, već dobijaju državne hartije po diskontovanoj vrednosti. Naturalni povratak gradskog građevinskog zemljišta samo u Beogradu izazvao bi desetine hiljada sporova među naslednicima rasutim po svetu i blokirao bi investicije dok traju ti sporovi, jer niko neće graditi na zemljištu koje je u sporu. I ono što najgore – kreira se veliki novi javni dug od oko četiri milijarde evra prema baznim cenama.
– Čujem od ljudi koji su u ovoj materiji više i duže od mene da se ovim predloženim propisom taj javni dug penje na preko 11 milijardi evra. To je neprihvatljivo ne samo s aspekta moguće krize duga, koja je već na vidiku, već i zbog nepravde prema budućim generacijama koje će morati da plaćaju naše sadašnje loše račune” – upozorava Stamenković.
Osim toga, upozorava, ovim država ulazi ponovo u crnu zonu legalističke uzurpacije svojine. Ponaša se, dakle, kao oruđe nacionalizacije radi promene vlasnika, odnosno privatizacije privatnog ili državnog vlasništva.
[objavljeno: 04/08/2009]
