Izvor: Politika, 28.Jun.2015, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemlja bez krava ogrezla u mleku
Država je predugo oklevala sa uvođenjem uvoznih taksi tako da ta mera još nije donela nikakvu korist sve ređim domaćim mlekarima
Potočanje – Kako su stvari krenule, ja ću biti poslednja od tri generacije u Radovićima koji će zatvoriti štalu i prestati da se bavi stočarstvom i organizovanom proizvodnjom mleka. Dvojica sinova otišla su za svojim poslom u Beograd. Nemaju velike plate, ali i to im je bolje nego da strepe šta će sutra biti sa proizvodnjom i otkupom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mleka. Jednostavno, teška srca sam prelomio i rekao im – idite deco, ovde za vas nema (h)leba, jer ovoj državi, očigledno, nije stalo do dugoročne stočarske proizvodnje i ostajanja mladih na selu.
Ovu neveselu priču čuli smo ovih dana od Ranka Radovića, vkv majstora, penzionera, iz sela Potočanje, u blizini Užica, koji uz skromno imanje ima desetak krava muzara i još koju junicu pride. Iako, kako reče, spada među veće proizvođače mleka u svom kraju, pa samim tim ima i nešto veću otkupnu cenu, on na kraju svakog meseca, vidi da je stalno u malom gubitku. Mora od penzije da dotira troškove za sve skuplju i sve manje isplativu proizvodnju mleka.
Država je, kaže Radović, možda s pravom napravila razliku u ceni favorizujući one s većim isporukama. Cena za više od 50 litara mleka dnevnih isporuka je 30, a za one s manjim – ispod. Muka je, tvrdi, što je sve ispod 35 do 40 dinara za litar sirovog mleka – čist gubitak za proizvođača.
Sve, od vakcinacija grla, kontrola ispravnosti mleka, veterinarskih i drugih usluga – košta. I sve je skuplje. Čak i obeležavanje grla je poskupelo sa 500 na 1000 dinara po grlu. O nafti, održavanju mašina, delovima za mehanizaciju, setvi, žetvi... da se i ne govori.
„Za mojih desetak krava moram godišnje da obezbedim 50 tona silaže i najmanje 2000 bala sena. Bar 20 tona. Da bih imao više kvalitetnog mleka potrebne su mi i tone koncentrata. Sve to moram da prenesem preko ruku. Da pokosim, siliram, pokupim, zdenem... Imam tri traktora. Eh, kada bi mogao u isti čast sva tri da vozim, možda bi i postigao da sve sam posvršavam na vreme. Moram da plaćam ljude da mi pomognu.
U štali sam u četiri sata izjutra. Svakog dana. Nema godišnjeg odmora, bolovanja ili slobodnih dana. S rikom stoke počinju mi Božić, Vaskrs ili krsna slava. Pre neki dan niko iz naše kuće nije otišao na jedno veselje, jer su mi se dve krave telile. Morao sam da ih čuvam. Moja žena i ja postali smo robovi naše stoke. Ali, mi, za sada, nemamo kud. Teraćemo dokle budemo mogli – i kraj”, poverava nam se Radović jetko, dok razbacuje bale sena svojim kravama iznad čijih glava električna muvolovka s praskom tamani mušice.
Radović ima ugovor sa Zlatiborcima o otkupu mleka. Ljudi mu, kaže, uredno i pošteno plaćaju preuzetu robu. Po tržišnoj ceni. Poklonili su mu i rashladni uređaj za mleko. Sve je u redu, ali on nema garanciju da će tako biti za godinu ili dve, a mlekare, pogotovo male, lokalne, nestaju gotovo preko noći.
Radovića, kako nam reče u nešto mirnijem tonu, kao čovek koji je neke stvari stavio na svoje mesto, ne boli toliko činjenica što se od proizvodnje mleka ne može pristojno živeti, što je država dopustila da se prepolovi stočni fond za desetak godina, a zemlja ogrezne u jevtinom uvoznom mleku, već što niko ne mari za budućnost sela. Ne samo stočara. Oni, kaže, sada plaćaju visoku cenu globalizacije i našeg pristupanja Evropskoj uniji, ali šta će biti za 10-15 godina s nama, našim selima i poljoprivredom, kada dođu na red ratari, povrtari i voćari, reče Radović i doviknu ženi da zove veterinara da obeleži telad. Ima para – dobio je drugi deo penzije.
Slobodan Kostić
.jpg)
