Izvor: Politika, 20.Dec.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zavođa: Ne može se nikome plaćati za nerad
Bukumirić-Katić: Povećao se broj poslodavaca koji ne izmiruju svoje obaveze
Umesto vruće radničke jeseni dogodio nam se ledeni radnički decembar. Protesta radnika, i to onih vrlo radikalnih, ima kao nikada ranije u ovo doba godine. Kao da je u leto i s jeseni bilo lakše živeti, kao da je sada kriza naprosto nagomilala sve neisplaćene radničke zarade. Može li biti rada bez zarade i kako da se zaposleni izbore za svoja prava? O tome govore Radmila Bukumirić-Katić, pomoćnik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ministra rada, i Nataša Zavođa, direktor sektora za pravne poslove i socijalni dijalog Unije poslodavaca.
Katić: Privatizacija u Srbiji traje već 20 godina. Mi nikada u Srbiji nismo imali milionske cifre nezaposlenih kao neke zemlje u okruženju jer su preko noći to odradile. Mi smo to postepeno radili. Stalno je država pomagala, podmirivala dugove i tražila kako da obezbedi socijalni mir. Ako hoćemo da budemo iskreni, poslednjih 20 godina najveći deo privrede uopšte nije bio pozitivan. Sačekala nas je privatizacija, a mi smo svi očekivali da nam privreda bude efikasnija i da nam bude bolje.
Politika: Gde smo pogrešili?
Katić: Desilo nam se to da smo, u želji da to što pre uradimo, došli do toga da nismo mogli da biramo kome ćemo da prodamo preduzeće. Ono što je prodato na početku to je bilo kvalitetno, kako se bližimo kraju sve je manje kvalitetnih preduzeća i imamo sve veći broj poslodavaca koji u suštini ne kupuju preduzeća da bi nastavili poslovanje i da bi investirali. Ima raznih motiva za kupovinu. Jedan je da povoljno kupim što više kapitala pa da ga sutra preprodam. Privredni rast je samo u jednom momentu 2004. i 2005. bio izražen a tada su strane direktne investicije imale visok nivo. Sada se spuštamo ispod nivoa od jedne milijarde evra koje stižu samo u oblasti u kojima je radna snaga nekvalifikovana.
Zavođa: Poslodavci su vrlo nezadovoljni što se privatizacija ovoliko produžila. Vidimo da je bilo mnogo važnije da je država presekla i rekla da se sada završava privatizacija. Zdravi da rade, oni koji nisu sposobni ne. Država je prihvatila da podmiruje dugove velikih preduzeća i da plaća ljude koji su bili na prinudnim odmorima. Ispada da su poslodavci koji su radili legalno, poštovali zakonske propise ispali smešni, bili više opterećeni, konkurentnost nije bila ista za sve. Država je povezivala staž, plaćala zdravstveno osiguranje.
Katić: Poslednji put kada je država povezivala država staž zaposlenima to je bilo 2005. godine, zaključno sa 31. januarom 2003. godine, i tada je država povezivala staž ne poslodavcima već zaposlenima. Svaki čovek koji negde radi imao je neku rupu u penzijskom stažu i imao je prava i mogućnost da podnese zahtev za povezivanje staža. I tada je rečeno da je to poslednji put da država to čini. Zaposleni nisu bili krivi što im staž nije bio povezan. U međuvremenu se desilo to da se tokom intenziviranja privatizacije povećao broj poslodavaca koji ne izmiruju svoje obaveze. Jedna pojava je da preduzeće pravi nešto što nije konkurentno, pa vlasnik ne može da obezbedi ni zarade ni doprinose. Druga pojava je da poslodavci uopšte ne žele da uspostave proizvodnju, već radnike pošalju kući, a oni opet imaju utisak da su formalno zaposleni i onda od države traže da ona obezbedi zarade. To je sada jedna sasvim nova pojava, koja u drugim tranzicionim zemljama nije bila tako vidljiva.
Politika: Da li država time šalje pogrešan signal?
Katić: Ne može da se kaže da država nije činila mnogo poslednjih godina u skladu sa svojim mogućnostima. Preko Fonda za razvoj su izdvojena velika sredstva po povoljnim uslovima, i za start-ap zapošljavanje i za dalji razvoj preduzeća. Danas imamo veliki problem nelikvidnosti privrede i samim tim vlasnici nemaju sredstava za investicije. To su ključne stvari koje nas opterećuju i vrtimo se u začaranom krugu.
Zavođa: Ljudi koji su poslati kući na plaćeno odsustvo u stvari ne rade. Fiktivno su radili, a zapravo su sedeli kod kuće. Ne možete očekivati da u današnjem sistemu nekome za nerad bude plaćeno. Izuzetak je kada zbog spoljnih okolnosti niste u mogućnosti da plasirate svoj proizvod, pa koristite član 116. Zakona o radu da se proces rada za izvesno vreme prekine.
Politika: Ali zakonodavac je takvu mogućnost dozvolio.
Zavođa: Ako imate nelikvidno preduzeće ne možete ga pustiti da iz meseca u mesec pokazuje gubitke, pa tako iz godine u godinu i kao da faktički očekujete da ono proradi.
Katić: U julu su stupile na snagu izmene zakona koje omogućavaju poslodavcu da pošalje radnike na plaćeno odsustvo duže od 45 dana. Poslodavac je dužan da radnicima u tom periodu obezbedi najmanju minimalnu zaradu. Mi tek sada očekujemo da će biti povećani zahtevi poslodavaca za ovim odsustvom. A zašto? Sada se vraćamo na to da oni ne mogu biti konkurentni. Nelikvidni su, kažu. Trebalo je da ih oteramo u stečaj, zašto nismo?
Politika: Zar to nije mač s dve oštrice. Firma ne radi a ljudi imaju iluziju da su zaposleni?
Katić: Cilj ove mere je pomoć onima koji u ovom trenutku imaju neki plan razvoja i smanjenje posledica svetske ekonomske krize. Do sada je 286 preduzeća podnelo zahtev za povezivanje staža i time je obuhvaćeno 45.000 radnika. To automatski govori o tome koliko je to izražena pojava.
Zavođa: Uprava javnih prihoda ima jasnu evidenciju i zakonima je propisano da možete dobiti zdravstveno osiguranje ako imate plaćene doprinose. Svaki zaposleni može sa svojom radnom knjižicom da ode i da proveri u Fondu zdravstvenog osiguranja i ukoliko mu to nije plaćeno da traži drugog poslodavca. Vi samo stvarate privid velikog broja preduzeća koja rade.
Katić: Ne slažem se s tim.
Zavođa: I veliki broj javnih državnih preduzeća ne poštuje propise i plaćanje obaveza, dok drugim poslodavcima šaljete inspekcijske kontrole. Kakva su po strukturi tih 286 preduzeća, javna, privatna?
Katić: Nisu javna, ali je među njima najmanje onih koji imaju većinski državni kapital. To su preduzeća koja su privatizovana, ili su raskinuti ugovori, ili su otišli u nadležnost Akcijskog fonda. Što se tiče zdravstvenog osiguranja ne može država da se pomiri s činjenicom da veliki broj zaposlenih nema zdravstveno osiguranje. Svakodnevno imamo apele da ljudima treba pomoć, moraju na operacije"
Zavođa: Poslodavci imaju neravnopravan tretman. Ako je zakon donet, on mora biti jednak za sve, kako za državna, tako i privatna i preduzeća u restrukturisanju. Država mora da preuzme odgovornost da ne oprašta dugove onima koji nisu bili platiše.
Katić: Ne slažem se, ovde država nije oprostila dug.
Zavođa: Ali je dala mogućnost odloženog plaćanja.
Katić: Država je u ovom momentu, uzimajući u obzir privredno okruženje, prepoznala da treba pomoći poslodavce i omogućiti im da sve obaveze lakše ispune. Omogućila je da se pitanje neuplaćenih doprinosa reši kreditima.
Politika: Može li biti rada bez zarade, kako radnici da se izbore za svoja prava?
Katić: Ne može biti rada bez zarada. Definitivno mora da se zaoštri pitanje kontrole koje je u nadležnosti države. Država nije imala različit tretman prema poslodavcima, samo se fleksibilnije gledalo na tranziciju s namerom da treba da se završi privatizacija.
Politika: Utisak je da je država samo čekala da iz kontrole Agencije za privatizaciju izađu preduzeća kako to više ne bi bio njen problem.
Zavođa: Problem je što je nezaposlenost velika. Oni koji rade su zaplašeni i žele da sačuvaju svoja radna mesta.
Katić: U kom momentu zaposleni treba da reaguju? Ako poslodavac hoće da poštuje zakon prvo mora da plati obavezne doprinose pa onda zaradu. On to ne radi. Radnici počinju da reaguju, ali nema odziva poslodavca. Treba promeniti filozofiju da država više ne stoji iza toga. Ostaje inspekcija rada, ostaje poreska uprava. Mora i zakonskim promenama da se dođe do njihove efikasnije intervencije. Poslodavci vide državu kao nekoga ko treba da im obezbedi tržišno privredno okruženje. Kad poslodavac radnicima ne da zaradu traže od države jer su tako navikli celog života.
Politika: Ali kako da ne traže od države kada u slučaju svakog protesta neki državni sekretar ili ode na prugu ili kod onih koji štrajkuju glađu?
Katić: Znate šta je interesantno u slučaju Lapova? Ti radnici dve godine nisu imali šansu da pričaju s vlasnikom svoje firme. Zamislite taj nonsens, od 2006. godine! Tada se pojavio i rekao im da će to biti svetsko i evropsko preduzeće i više se nije pojavljivao.
Zavođa: Ali to je izgubilo formu radničkog štrajka. U Lapovu to više nije štrajk već se u medijima govori o protestu. Država mora da odreaguje da radnike koje su zatvorili međunarodnu prugu dislocira i da omogući zdravom delu privrede da radi. Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo rada su trebali da reaguju u ovom slučaju.
Katić: Niste u pravu. Štrajk je regulisan Zakonom o štrajku i zna se kako oni mogu da štrajku. Kada je u pitanju protest svaka lokalna samouprava je to sama regulisala. Ministarstvo rada nema veze s time. Svi samo u državi vide krivca.
Politika: A što da ne vide kada su dobili lošeg vlasnika. Radnici neće svoje zarade da naplate sudskim putem i oteraju preduzeća u stečaj. I u Lapovu je tako što je sasvim ljudski jer neće imati gde da rade.
Katić: Prva reakcija radnika je da oni žele da rade. Mogu svoja potraživanja da naplate na sudu. U Lapovu imaju izvršnu presudu ali su odustali jer realizacijom izvršne presude nema više mogućnosti da preduzeća rade. U slučaju „1. maja” je malo čudno da jedno preduzeće koje ima betonjerku ne može da nađe posao, a s druge strane u Srbiji se kaže da su za naredni period prioritetni infrastrukturni projekti i to veliki, Koridor 10. Uz to imaju atraktivno zemljište pored autoputa. Sigurna sam da tu može da postoji neki plan razvoja. I kada bi se uključila lokalna samouprava našlo bi se neko dobro rešenje.
Politika: Zašto se u Srbiji izbegava stečaj?
Katić: Pitanje koliko bi se radnici mogli naplatiti. Kod nas stečaj vrlo dugo traje, u proseku tri godine, a druga stvar je što je mnogo skup. Od ukupne stečajne mase preko 23 odsto samo su troškovi stečaja i na kraju najvažnije je to što poverioci mogu samo da se naplate u proseku s 25 odsto. Zato se stečaj odlaže, a tim odlaganjem preduzeća još više propadaju.
Zavođa: Novi zakon o stečaju daje mogućnost da se predloži program stečaja na taj način što će se izvršiti rekonstrukcija, to znači da bi se zdravom delu preduzeća omogućilo da nastavi s radom. Naš stav je i naš utisak je da država odlaže odlazak u stečaj. Država negde želi da kaže poštovaćemo propise, pratićemo da li poslodavci ispunjavaju obaveze, ali kao da nije spremna da se ovaj posao završi i jednostavno ga prolongira 20 godina, puštajući da firme postepeno umiru. Onda se pojavi neki državni sekretar ili neko drugi ko je popularan medijski, koga zaposleni gledaju kao spasitelja. Onda oni to pojavljivanje medijski iskoriste u smislu lične promotivne kampanje i prezentovanja svog stranačkog opredeljenja i svoje partije, a radnički problemi ostaju nerešeni. I radnici i poslodavci ostaju sa svojim problemima kada oni odu.
Katić: Volela bih da odete na jedno takvo mesto da vidite koliko je to medijski interesantno i promotivno.
Zavođa: Bila sam. Može da bude vrlo neprijatno, ali država je svojim merama davala nadu tim ljudima da će platiti neisplaćene zarade. Država se malo igra socijalne funkcije, a kada joj ne odgovara prebacuje obaveze na poslodavca i kaže neka oni plate. Kada uvidi da on nije dobar, onda će to ona da preuzme na sebe.
Katić: Primer preduzeća „Kopaonik” iz Kuršumlije. Oni nama kažu da su bili dobro preduzeće, svetska firma, a ja dobro znam da nisu bili. Kada sam radila u Službi za zapošljavanje znam da smo im davali bespovratna sredstva za viškove, a to je bilo prebaciti nekog s jednog mesta na drugo i dobiješ pare. I od Ministarstva privrede su dobijali pomoć.
Politika: Ali, država je to loše preduzeće privatizovala i taj svoj vrući krompir dala nekom drugom i produžila agoniju i u narednim godinama.
Katić: U našem sistemu sva preduzeća su bila pod subvencijama. Nije bilo kapaciteta da se bolje odradi ta privatizacija. Ne želim da kažem niko nije kriv, zašto ja nisam kupila preduzeće. Moja procena je da nisam sposobna da ga vodim ili nisam imala sredstava da ga kupim.
Politika: Šta da rade ljudi u, na primer, u toj Kuršumliji gde ništa zdravo nije ostalo?
Katić: Preduzeće „7. juli” iz Kuršumlije je u najgoroj fazi i ne zna se gde je zato što je vlasnik, pre nego što je raskinut ugovor, prodao svu imovinu, a protiv njega se vodi krivični postupak. Radnici sada nemaju odakle da ostvare svoja prava. I ko onda može to da reši? Ponovo samo država.
Zavođa: Opet se problem prebacuju na državu. Želite da zbrinete ljude kroz Penzioni fond u koji oni nisu uplaćivali sredstva.
Katić: A šta treba uraditi? Šta je predlog?
Zavođa: Dolazimo u situaciju da se povećava broj onih koji su fiktivno ostvarila pravo na penziju jer poslodavci godinama nisu uplaćivali sredstva u taj fond koji je sada prazan.
Katić: A zašto je fond prazan? Ako je taj fond 70 godina prošlog veka ispražnjen kako ja sada mogu nekog da jurim da bi ga za to kaznili? Ljudi nisu za to krivi, radnici i penzioneri. Država kao socijalno odgovorna funkcioniše tako što 50 odsto budžeta daje za penzije. Čeka nas još nekoliko teških godina. Privredno okruženje će biti teško i jedino što može da nam pomogne jeste da se otvore nova radna mesta, da dođu strane direktne investicije, ali i domaće.
Zavođa: Činjenica je da se mora krenuti u nove investicije a da bi one došle mora se obezbediti dobar poslovni ambijent, da se smanje administrativne procedure koje bi omogućile investitoru da krene u posao. Još mnogo toga mora da se uradi.
Jovana Rabrenović
[objavljeno: 21/12/2009]
