Izvor: Politika, 15.Feb.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Zavarivač” me je skupo koštao
Po ugovoru o privatizaciji bio sam u obavezi da dve godine održim proizvodnju na nivou 2007. U tome su me omele svetska ekonomska kriza, lažni poslovni bilansi firme pre privatizacije i sindikati
Još jedna u nizu raskinutih privatizacija. Za razliku od mnogih do sada poništenih, ova je veoma neobična - nije bila sumnjiva, iza nje nije stajao kontroverzni biznismen, nije plaćena kapitalom sa egzotičnih ostrva, firma nije pokradena, niko od radnika nije otpušten...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Agencija za privatizaciju 7. februara raskinula je kupoprodajni ugovor kojim je pre nešto više od dve godine šabački preduzetnik i vlasnik „Galeb grupe” Radoslav Veselinović za oko milion evra kupio vranjski „Zavarivač”. Direktor „Zavarivača” izjavio je da je posle odluke Agencije „pao kamen sa srca” menadžmentu i vlasniku „Galeb grupe”. Istog dana radnici „Zavarivača” započeli su štrajk, tražeći da im se isplate zaostale zarade.
Radoslav Veselinović je za dve godine na avanturu zvanu „Zavarivač” potrošio pet miliona evra i sada posle svega pokušava da osmisli plan kako da sačuva svoju „Galeb grupu” za koju tvrdi da je jedna od boljih srpskih firmi, 36. na listi najuspešnijih domaćih kompanija i bankarski „A klijent”.
Zašto je raskinuta privatizacija, šta su bile Vaše obaveze kao kupca?
Nisam ispunio obaveza da se održi kontinuitet poslovanja. Odnosno da ukupan prihod na kraju roka od 24 meseca bude jednak onom koji je ostvaren u godini pre privatizacije. Poslovne knjige su pokazivale da je u 2007. godini prihod „Zavarivača” bio 6,6 miliona evra, toliki bi prihod trebalo da bude na kraju 2010. Dogodilo se, međutim, da su 2009. i 2010. godina bile vrh globalne ekonomske krize u kojoj je svetski BDP opao preko 30 odsto, a metalskog kompleksa preko 70 odsto. A da ne govorim o tome da su poslovne knjige bile „frizirane”.
Kakve su bile ostale obaveze?
Nismo imali nikakve druge obaveze, osim da u skladu sa zakonom isplatimo tehnološki višak, ako ga bude bilo.
Zar „Zavarivač” pre privatizacije nije bio jedna od boljih domaćih firmi sa velikim izvoznim poslovima?
Bivši direktor te firme interesovao se da li bih učestvovao u privatizaciji. Tada nisam bio spreman, ali sam kasnije na sajtu pogledao bilanse te firme koji su bili dobri. Kad je izašao tender otkupio sam dokumentaciju koja je pokazivala da je „Zavarivač” u prethodne tri-četiri godine pozitivno poslovao. Računao sam da sa mojim modelom organizacije, menadžmentom i stranim partnerima tu firmu još malo „utegnemo” i da napravimo veliki iskorak ka još uspešnijem biznisu.
Napravili smo konzorcijum i u decembru 2008. kupili 63 odsto „Zavarivača” a samo „Galeb” je kupio 52 odsto i za to sam državi odmah u celosti platio oko milion evra gotovih para. Firmu sam preuzeo krajem marta 2009. godine.
Je li to bila tako dobra firma kao što se pričalo?
Odmah smo primetili da „Zavarivač” ima potraživanja iz poslovanja u inostranstvu koja su neuredna i koja se ne naplaćaju, da posao iz 2007. godine od milion evra ne može da se naplati, da firma ima problem sa likvidnošću i da krediti uzeti za izvoz ne mogu da se servisiraju. Ta potraživanja vođena su u bilansima preduzeća kao likvidna sredstva, a ne kao sporna.
Tražili smo da nezavisni revizor proveri stvarno stanje roba i on je utvrdio da postoje manjkovi u magacinu zaliha i gotove robe, što u nedovršenoj proizvodnji, što u nenaplativim potraživanjima.
U knjigama pri kupovini firme pisalo je da ona pozitivno posluje, a revizor je našao gubitak od tačno 2,36 miliona evra.
Šta je još utvrđeno?
Da porezi i doprinosi na plate nisu bili izmireni nekoliko godina unazad.
Da je tehnološka situacija u firmi očajna. U administraciji je bio veliki broj ljudi. Radili smo testiranje i utvrdili da od 420 zaposlenih samo tridesetak zavarivača mogu da dobiju međunarodni atest i da rade u inostranstvu i još tridesetak koji mogu da rade sa već zastarelim „rel postupkom” u Srbiji. Bio je još jedan broj inženjera i bravara koji su mogli da rade posao, ali oko 150 ljudi u prvom momentu bilo je tehnološki višak pa smo započeli pregovore sa sindikatima.
Šta je pisalo u ugovoru sa sindikatima?
Da ne možemo nikog da proglasimo tehnološkim viškom bez saglasnosti sindikata. Kad smo počeli da pregovaramo, sindikati su nam tražili 500 evra po godini staža za svakog radnika koji je tehnološki višak. Prosek starosti radnika je 54 godine i mi to nismo mogli da prihvatimo kao cenu „otpremnine”, jer bi nas koštalo desetak hiljada evra po čoveku. Rekli smo da te pare nemamo, ali smo od banaka mogli da obezbedimo dva miliona evra za isplatu tehnološkog viška.
Sindikati nam nisu dali saglasnost ni za 40 radnika koji su želeli dobrovoljno da odu kao tehnološki višak. To što nam sindikati nisu dali saglasnost bio je već razlog da Agencija za privatizaciju raskine kupoprodajni ugovor. Zatim su sindikati svoju ponudu spustili na 300 evra, a mi smo im ponudili od 100 do 130 evra po godini staža iznad zakonske obaveze.
Pošto nismo imali sporazum sa sindikatima, banka je povukla novac koji nam je namenila za kredit.
Ali, Vi ste se obavezali da „Zavarivač” nastavi da radi?
Da bi radio „Zavarivaču” je trebalo oko četiri miliona evra za opremu, tekuće poslovanje, isplatu socijalnog programa i regulisanje zaostalih 1,7 miliona evra poreza i doprinosa iz perioda pre privatizacije.
Gde ste našli pare?
Tražili smo da nas kreditira Fond za razvoj, a da „Galeb” da potrebnu opremu. I „Galeb”, a ne „Zavarivač”, je od Fonda dobio 250 miliona. A kao osiguranje Fond je uzeo hipoteku na imovinu „Zavarivača”.
Samo nekoliko dana po preuzimanju firme počeo je štrajk koji je trajao 66 dana, a razlog su bile neisplaćene plate. Termoelektrana u Nemačkoj nije mogla da se završi jer štrajkači u Vranju nisu dozvoljavali da oprema izađe iz dvorišta.
Kad su radnici proglasili štrajk istog trena sve banke proglasile su kredite date „Zavarivaču” dospelim za naplatu. Deo para od Fonda za razvoj potrošili smo na deblokadu računa te firme. Tako da kredit Fonda nismo efikasno i racionalno upotrebili. A sindikati nam i dalje nisu davali saglasnost za rešavanje tehnološkog viška. Tako je sadašnja situacija direktna posledica ponašanja sindikata.
Da li je „Zavarivač” imao posla?
Pored poslova na domaćem tržištu, uspeli smo da obezbedimo i dva posla u inostranstvu. „Zavarivač” je dobio da radi stadion u Bukureštu za „Maks Begl”, najveću privatnu građevinsku firmu u Evropi a zatim smo od nje dobili još jedan posao. Ta kompanija je bila spremna da dođe u Srbiju, da uđe u partnerstvo i investira u „Zavarivač”. Jedini uslov je bio da se naša firma u Vranju oslobodi tehnološkog viška, da se reši problem obaveza prema državi i da uradimo dva-tri posla kojim bi se kvalifikovali za saradnju.
Šta sad?
Poslove za „Maks Begl” odložili smo za mesec dana. Tražio sam od Agencije da nađe nekog ko će da organizuje posao u „Zavarivaču” kako bi završili isporuku za stranog partnera. Država je sada sa 63 odsto najveći akcionar i njen je interes da „Zavarivač” radi.
Bili smo u predugovaranju za „Žeželjev most” u Novom Sadu i jedne termoelektrane u Vojvodini. Obezbedili smo posao, ali za one ljude koji umeju da rade. Problem je što „Zavarivač” ima samo 100 do 150 ljudi koji znaju da rade taj posao. I za „Maks Begl” mogli smo da radimo više, ali nije bilo kvalifikovanih radnika.
Radnici u „Zavarivaču” su ponovo u štrajku zbog neisplaćenih zarada.
Koliko im se duguje?
Poslednja isplaćena zarada je za drugu polovinu jula. Prošle godine štrajk je završen 19. aprila i od tada pa do 31. decembra isplatili smo zaostalih 11,5 zarada.
Dug se ipak nagomilao?
Više se nije moglo.
Koliko Vas košta avantura sa „Zavarivačem”?
Do sada, pet miliona evra.
Šta ostaje „Galebu” posle raskida privatizacije „Zavarivača”?
Dugovi. Ako „Zavarivač” ne nastavi da radi, neću moći da se naplatim kao glavni poverilac. Moj je najveći interes da ta firma radi, jer ću onda moći da se naplatim, pa i da zanemarim milion evra koje sam potrošio kad sam ga kupio.
Ko vraća kredit uzet od Fonda za razvoj?
„Galeb grupa”. Fond ima menice koje je „Galeb” dao kao osiguranje za kredit. Ali Fond neće aktivirati hipoteku koju je stavio na imovine „Zavarivača” za uzete kredite.
U narednom periodu trpeće 700 zaposlenih u drugim preduzećima „Galeba”, ali ćemo se u naredne dve-tri godine sigurno konsolidovati.
A sve sam ovo radio ne da bi nakupio više para i kupio jahtu, nego da bih proširio biznis i zaposlio nove radnike.
Miša Brkić
objavljeno: 16.02.2011.
