Izvor: Politika, 27.Jun.2010, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zarade u javnim i privatnim preduzećima
Radoslav Veselinović: Prekobrojni neka beru maline. – Milovan Marković: Državna služba nije privilegija
Na čemu direktori privatnih i javnih preduzeća zavide jedan drugome kad se približi prvi u mesecu – dan kad treba da isplate plate svojim zaposlenima? Da li Radoslav Veselinović, predsednik „Galeb grupe”, misli: „Eh, da sam na državnim jaslima” ili Milovan Marković, direktor „Železnica Srbije”, kaže sebi: „Što nisam svoj gazda”?
Marković: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U kriznim vremenima ne bih mogao da zavidim nikome iz privatnog sektora, dok u normalnim okolnostima ljudi koji imaju punu slobodu da donose odluke imaju neku vrstu privilegije. U javnom sektoru nije tako.
Politika: Mislite li da je zbog toga gospodinu Veselinoviću lakše?
Marković: Ne mislim. On nema kud.
Veselinović: Marković je u pravu kada kaže da imamo veće upravljačke mogućnosti, ali je i odgovornost veća, jer možemo da živimo samo od dohotka koji stvorimo. Svaka greška je kobna za opstanak preduzeća. Njemu je na neki način lakše jer su javna preduzeća dotirana. Njihovi radnici su u boljem položaju nego što su naši.
Politika: S obzirom na to da sarađujete na poslovnom nivou, plati li „Železnica” robu koju poruči?
Veselinović: Plati. Možda javni sektor nije uredan, ali je siguran platiša. Mi imamo obavezu da do 10. u mesecu platimo PDV, da do 30. u mesecu izmirimo obaveze na ime poreza na plate. Zato se dešava da dva, tri puta platimo porez, a da plata kasni dva, tri meseca. U javnom sektoru tih problema nema, iako ima mnogo ljudi nisu zaradili platu.
Marković: U „Železnici” konkretno ne, ali moglo bi se reći da je to tako u javnom sektoru. Plata ne kasni zahvaljujući subvencijama države. Nisu dotacije direktno namenjene za zarade, već za obavezu javnog prevoza i ulaganje u infrastrukturu. Jer, nigde u svetu železnice iz sopstvenih sredstva ne modernizuju pruge. Nisu francuske i italijanske brze pruge rezultat investiranja tamošnjih železnica, već države. S druge strane, privrednicima nema ko da pomogne, već moraju da se zaduže.
Politika: „Železnicama” država pomaže na jedan način. Zbog krize, država privatnom sektoru subvencioniše kredite za likvidnost.
Veselinović: Jeste, ali to nije dovoljno. Zajam se dobija samo ukoliko banke procene da niste rizičan klijent. Šta ćemo s preduzećima za koja je u interesu države da opstanu, a u problemu su. Mislim da bi neko ko se bavi industrijom morao da sagleda kako pomoći tim firmama. Jer, godinama su se subvencionisale državne firme bez perspektive koje su na kraju propale, a privatna preduzeća s perspektivom se ostavljaju na cedilu.
Politika: Hoćete da kažete da država treba direktnim subvencijama da podrži privatni sektor?
Veselinović: Prvo treba da proceni šta će se dotiranjem postići. Ako se to preduzeće posle 10 godina ugasi, ništa niste postigli. Bolje da ste ga odmah dali nekome za evro nego što je država uludo potrošila novac.
Politika: I spremni ste, ako vam država pomogne, a vaš posao propadne, da se odreknete dela vlasništva u firmi?
Veselinović: Odmah sam spreman da založim sve što imam. Mi koji smo naučili da stvaramo imamo najveći problem da stavimo ključ u bravu. Radije ćete firmu pokloniti državi nego da je zatvorite i pošaljete ljude kući.
Politika: Od koga država treba da uzme da bi vama dala?
Veselinović: Tu je problem. Mislim da nema mogućnosti. I država se previše zadužuje.
Politika: Šta onda predlažete?
Veselinović: Da „Železnica”, koja mora da unapredi infrastrukturu, na primer, kupi domaću robu. Mnogo bolje nego da ih kupi u inostranstvu. Domaća privreda mora da ima prednost u odnosu na inostranstvo.
Marković: Zakon o javnim nabavkama obavezuje nas da raspisujemo međunarodne tendere i strane kompanije imaju mogućnost da konkurišu. Takođe, postoji i odredba prema kojoj se domaće firme favorizuju.
Politika: Jeste, ali je od prvog maja trebalo da svi imaju podjednak tretman. Odnosno, da po CEFTA sporazumu nastupi liberalizacija tržišta javnih nabavki. Kako ćete Veselinoviću da izađete u susret, a da ne prekršite taj sporazum?
Marković: Ne možemo na direktan način. Naročito nije moguće kada koristimo sredstva međunarodnih institucija. Ovde je reč samo našem zalaganju da u ugovorne klauzule o zaduživanju, ako je to moguće, uđe uslov da budu angažovane domaće kompanije kao partneri ili podizvođači. Nismo u mogućnosti da uslovljavamo stopostotnim učešćem domaćih kompanija na tenderima.
Veselinović: Tu država treba da radi malo drugačije. Zamislite da snabdevamo ruske bolnice hranom na ime ruskog kredita koji uzimamo.
Politika: Kad bi mogli da biraju, da li bi vaši radnici pre pobegli u „Galeb grupu” ili u „Železnicu”
Veselinović: Sigurno njihovi radnici ne bi pobegli kod mene jer bi morali uredno da dolaze na posao, da efektivno rade najmanje šest sati dnevno. Verovatno bi polovina mojih radnika otišla, a druga polovina bi ostala. Jer, imamo radnike koji firmu doživljavaju kao svoju kuću. Ima onih koji su u „Galebu” decenijama i kad dođe neko novi kažu: „Šefe, ovaj nije za našu kuću”. Neće baš svako da ode od mene, ali onaj ko vidi kako komšija koji radi u javnom preduzeću i kako ima bolju platu, više godišnjeg odmora i da će još sad dobiti i bonus od 5.000 dinara – on će otići.
Politika: Može li u „Železnicama” da se ne dođe na posao, kao što Veselinović kaže?
Marković: Nije to baš tako. To je percepcija o javnom sektoru još iz vremena kada je bilo mnogo više zaposlenih nego danas. „Železnice” su za više od 40 odsto smanjile broj zaposlenih i sada u ovom preduzeću radi 19.250 ljudi. Oni sada imaju mnogo veći obim posla, nego pre nekoliko godina kada ih je bilo 30.000. Kao i u svakoj velikoj kompaniji, postoje oni koji su manje uposleni, ali ima i onih koji vrlo odgovorno rade svoj posao. Podrazumeva se da su svi na radnom mestu. Nešto drugo bi opredelilo radnike da ostanu u javnom sektoru, pa taman i da je plata niža. A to je sigurnost radnog mesta. Logičan je stav radnika „Železnice” da kažu kako država neće pustiti da ovo preduzeće propadne. Zarade u drugim javnim preduzećima su 62 odsto veće od plata u „Železnici” koje, u proseku iznose 30.424 dinara.
Veselinović. Na nivou cele „Galeb grupe” prosečna zarada je 34.900 dinara. Imamo i firmi gde je prosek 38.000, ali i „Zavarivač Vranje” u kome su radnici na minimalcu.
Politika: U privredi je obrnuto, pa plate u državnoj službi prevazilaze republički prosek od 35.000 dinara, dok su u privatnim firmama ispod tog proseka. Koliko ste, realno, u mogućnosti obojica da radnicima povećavate zarade?
Marković: U javnom sektoru su plate zamrznute, u skladu s dogovorom s Međunarodnim monetarnim fondom i u ovom trenutku ne postoji zakonska mogućnost za povećanje zarada.
Veselinović: U drugoj polovini godine najverovatnije ću morati da povećavam zarade. Jer, ako nemamo zadovoljan i motivisan kadar, šteta je veća od koristi.
Politika: Gospodine Veselinoviću, da li ste smanjivali plate radnicima zbog krize?
Veselinović: Prošle godine smo samo jednog meseca bili prinuđeni da za 30 odsto smanjimo zarade. Ubrzo sam plate vratio na stari nivo jer sam shvatio da nezadovoljstvo koje se javilo može da ugrozi posao. Bolje je reći nekome da niste zadovoljni njegovim radom i kazati mu šta treba da promeni, nego da mu smanjite platu. U suprotnom, na njegovoj plati uštedite možda pet hiljada dinara, ali dobijete nemotivisanog radnika.
Marković: Plate u „Železnici” su sada na nivou iz novembra 2008. godine. Naravno da radnici žele veće zarade ali ćete u razgovoru s njima pre čuti kako pitaju da li ima dovoljno sredstava za bezbednost saobraćaja, na primer.
Veselinović: Trideset hiljada je mala plata za radnike u „Železnici”. Ja bih to rešio tako što bih rekao zaposlenima koliki je fond zarada i da moramo da napravimo racionalizaciju poslovanja. Onda bi se ljudi zamislili i shvatili da, na primer, samo dvoje od šestoro može da ostane. Nekome ko nije dovoljno produktivan i ko ne radi mora da se kaže da treba da ide u Valjevo da bere maline ili kukuruz.
Marković: Blagajnik na blagajni mora da čeka i dva i 200 putnika, otpravnik da isprati dva i 20 vozova. To nema veze s produktivnošću i čisto ekonomskom logikom. Neka radna mesta ne mogu da se ukinu jer nije moguće ukloniti jedinog otpravnika na pruzi.
Politika: Možete li da zamislite sebe kako, po Veselinovićevom savetu, radnicima poručujete da prekobrojni moraju da idu u Valjevo da beru maline?
Veselinović: Bio bih smenjen.
Marković: To se na tako direktan način ne događa. Morate internim razmeštajem da postavite drugačiji raspored ljudi. Racionalizacija se sprovodi i smanjenjem troškova, nije otpuštanje jedini način.
Veselinović: Nisam ni ja rekao svojim radnicima da idu da beru maline, već sam isplatio otpremnine u skladu sa zakonom. Naravno, ne radi se to tako.
Politika: Situacija u privredi je takva da svako svakom duguje, ko se u tom vrzinom kolu komfornije oseća: privatna ili javna preduzeća?
Veselinović: Mi smo osuđeni na bankrot, ali nikome nije lako.
Marković: Naravno da je privatnom sektoru teže, jer to ne može duo da traje, to je put za bankrot. U javnom sektoru se to odlaže i na neki način toleriše, ali je pogubno po privredu kada se gomila dug javnog sektora, jer proširuje nelikvidnost na sve.
Politika: Čiji kamen oko vrata je teži: da ste tajkun i nepristojni bogataš, ili da ležite na državnim jaslima?
Marković: Ako se težina ogleda u tome da neko može da vas smeni i pozove na odgovornost, onda je u javnom sektoru teže. Nije jednostavno ni na jednoj ni na drugoj strani. Ako vam je kamen oko vrata, on je težak koliki god da je.
Veselinović: U privatnom sektoru je velika odgovornost da se ne ugrozi poslovanje kompanije. Ako stavite ključ u bravu to znači da ste neuspešan čovek.
Politika: Na koga je odijum javnosti veći?
Veselinović: Nemam of šor firmu, 40 godina sam u privatnom biznisu, porez koji sam za sve ove godine plaćao državi je bar pet puta veći nego kad bi sabrao sve što danas imam kapitala. Smeta mi kad neko misli da ste bogat čovek ako imate modernu fabriku. Kad god uđete u novu kuću ili dobar autoservis, shvatite da ti ljudi nemaju više para, da su sve potrošili. Ne obazirem na to šta će neko reći. Navikao sam da sam pred sobom radim korektno i pošteno, meni je savest čista. Imam četvoro dece koja su studirala ili još studiraju u inostranstvu, ali se po završetku fakulteta vraćaju u kompaniju, iako mogu s diplomama i ocenama koje imaju da rade bilo gde u svetu. Mislim da je to patriotizam.
Politika: Jeste li Vi, gospodine Markoviću, svojoj deci savetovali da krenu očevim stopama i zaposle se u javnom preduzeću ili u privatnom sektoru?
Marković: Veće mogućnosti pruža privatni sektor, pogotovo jer tu nema rizika da će vas neko prozivati ili po političkoj osnovi smeniti. Pogrešna je percepcija da je u javnom sektoru sve samo privilegija i ništa više.
Veselinović: U javnom sektoru je najveći problem preuzimanje odgovornosti, dok posmatrači sa strane čekaju da pogrešite i broje sitne greške, pišu prijave... Kakvi su rezultati, to niko ne vidi. I kad vas neko stalno lovi na greškama onda su oni koji žele da menjaju stvari nastradali. Lepo žive oni se trude da ne pogreše. Oni se ne trude da donesu odluku, već samo da ne donesu pogrešnu odluku. A nije bitno da li će doneti dobru.
Marković: To je tačno. Veselinović može doneti i rizičnu odluku kratkoročno gledano, koja će na duži rok dati dobre rezultate. To je hendikep javnog sektora.
Veselinović: Stalno govorim saradnicima da odluke moraju biti brze. Odluke koje se mnogo mere ne mogu biti dobre.
Politika: Ako gospodin Veselinović noćima ne spava zbog dugova, zbog čega Vas muči nesanica?
Marković: Zbog toga što se greške iz javnog sektora prenose na ceo sistem i što bi ljudi tu najradije da ne donose odluke. Jer, iza jedne pogrešne ne vidi se nijedna dobra. Vidi se samo loša namera.
Anica Nikolić
objavljeno: 28/06/2010
