Izvor: B92, 25.Avg.2014, 14:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Zakoni za pogrešno vreme i mesto"
Reformski privredni zakoni, koje je Skupština Srbije nedavno usvojila, dolaze u pogrešno vreme i na pogrešno mesto, smatra Mirko Vasiljević.
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu kaže da svaki od tih zakona (Zakon o radu, Zakon o privatizaciji, Zakon o planiranju i izgradnji i izmene i dopune Zakona o stečaju) ima i svoje posebne „bolne tačke“.
"Ne ulazeći u brojna konkretna rešenja koja iritiraju neku od strana ključnih učesnika socijalnog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dijaloga i partnerstva, čini se da im je na tom planu zajednička odlika da dolaze u pogrešno vreme –previše odišu filozofijom privrednog liberalizma u vreme kad se ona vidljivo napušta i u zemljama njenog izvorišta zbog petogodišnje ekonomske krize u najvećoj meri njom izazvane – i na pogrešno mesto –razoreno srpsko društvo s ekonomijom razorenom u osnovi pogrešno sprovedenom privatizacijom", smatra Vasiljević.
Reafirmacija instituta ugovora o radu (institut građanskog prava koji počiva na slobodi volje i ravnopravnosti ugovornih strana) ili kolektivnog ugovora o radu (s elementima i ugovora i normativnosti) po našem sudu osnovna je nit rešenja novog Zakona o radu. To je svakako put razvoja odnosa zaposleni–poslodavac, u uslovima evidentne nezaštite zaposlenih i praktične obespravljenosti i neravnopravnosti u odnosu na poslodavca. Ta reafirmacija doživljava se ne kao korak napred već kao stavljanje soli na živu ranu, ističe Mirko Vasiljević.
U takvim uslovima, kako navodi, nova rešenja, koja su nesporno i tržišna i reformska, nailaze na nerazumevanje i institucionalne otpore. Slično je, kaže, i sa novim Zakonom o privatizaciji.
"Na osnovu sada svima jasnog ishoda sprovođenja Zakona o privatizaciji s početka ovog veka, koji je, malo je reći, privredna pustoš, predložena je nova filozofija privatizacije preostalih neprivatizovanih preduzeća – u komercijalnom sektoru privrede njihov broj je zanemarljiv, koja se, umesto filozofije prodaje po svaku cenu bilo kome i u što kraćem roku, zasniva na svakako prihvatljivijoj filozofiji, više na strateškom partnerstvu, dokapitalizaciji, zajedničkom ulaganju, zaključenju ugovora", kaže on.
"Kao polazište, nova filozofija je svakako daleko prihvatljivija od prethodne, ali problem je opet u pogrešnom vremenu. Neprivatizovana preduzeća teško da se mogu privatizovati po novom modelu jer su uglavnom ekonomski neprivlačna. Otuda, najveći broj neprivatizovanih preduzeća završiće u skutima Zakona o stečaju, prolazeći kroz neku formu reorganizacije", smatra Vasiljević.
Vasiljević, koji je i predsednik Udruženja pravnika u privredi Srbije kaže da je za efikasnu i konkurentnu privredu neophodno efikasno i konkurentno pravo, a pretpostavka potrebne reforme prava u privredi je prethodno opredeljenje privredne strategije, odnosno ekonomske politike.
Vasiljević podseća na to da se trenutno u Srbiji raspravlja o strategiji reindustrijalizacije, koju je pripremio Vladin Nacionalni savet za privredni oporavak, iako Srbija ne oskudeva u takvim strategijama: po nekim izvorima, za poslednjih dvanaestak godina bilo ih je 107, čemu treba dodati još oko 200 obnarodovanih na pokrajinskom i lokalnom nivou. Ipak, sve su uglavnom bile neuspešne i čak štetne (ne samo sa stanovišta troškova izrade već i rezultata takve ekonomske politike).
"Srbija već dugo pati od nedostatka sopstvene akumulacije, a u takvim uslovima gubi smisao svaka rasprava o razvojnoj strategiji, s obzirom na to da se nijedna zemlja ne može uspešno razvijati bez sopstvene akumulacije. U takvim okolnostima sasvim su na mestu upozorenja da je najveći problem sa Strategijom reindustrijalizacije to što, iako se ponekad poziva na neke nove koncepte, ona zapravo predstavlja žal za nepovratnom prošlošću i praktično je rekvijem za staru industriju, a Srbiji treba vizija i strategija razvoja, koja se mora opredeliti za osvajanje novih svetskih znanja i tržišta, a ne za reindustrijalizaciju", ističe on.
