Izvor: Politika, 18.Jan.2010, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zakon ugušio investicije
Zakon o izgradnji i planiranju donet da bi sprečio izgradnju stambeno-poslovnog kompleksa u Luci „Beograd”, sada se obija o glavu Srbiji jer su stale sve investicije i gradnja i nema investitora
Po čemu je Srbija poznata u svetu? Po sportu i zabavi, mogao bi da glasi gotovo saglasan odgovor. A na pitanje zašto, iz poslovnih krugova stiže jednak odgovor – zato što su to oblasti u koje se država ne meša.
Konkretan povod za takav komentar usledio je povodom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posledica koje su nastupile posle usvajanja Zakona o planiranju i izgradnji. Posle samo četiri meseca primene, pokazalo se koliko je zakon loš i koliko su bili u pravu preduzetnici i investitori koji su tvrdili da je taj propis antiinvestitorski i antireformski i da će naneti mnogo štete državi. I upravo ovih dana stiže upozorenje da su naročito u Beogradu, ali i u drugim gradovima u Srbiji (pre svih u Inđiji) potpuno zaustavljene investicije i izgradnja. Ministar ekonomije Mlađan Dinkić na prvom ovogodišnjem brifingu za novinare rekao je da od privrednika dobija informacije „da je sve stalo”, da niko ne investira i ne gradi.
– Zakon je donet pod pritiskom javnosti kako bi se zaustavili tajkuni. Nisam stručnjak za tu oblast, ali sam siguran da nije napravljen dobar zakon. To je sada najhitnija stvar koja mora da se reši, razgovaram sa premijerom o tome. Jedva smo, na primer, našli investitora da kupi „Matroz”, a on sada ne uplaćuje novac za to što je kupio, nego čeka da vidi cenu koju mora da plati za zemljište – izjavio je Dinkić.
„Pritisak javnosti” bila je navodna afera oko Luke „Beograd” koja je legalno, po Zakonu o privatizaciji, prodata novim vlasnicima. Ali da se oni ne bi obogatili izgradnjom poslovno-stambenog kompleksa na mestu Luke, pod hitno je donet novi Zakon o izgradnji i planiranju koji je smirio razbuktali populizam i propisao da baš takvi vlasnici privatizovanih preduzeća sada moraju da plate i novu cenu zemljišta na kome su prodata preduzeća.
Investitori su u privatizaciji kupovali sve „đuture”, pa i pravo korišćenja zemljišta koje je podrazumevalo i pravo na gradnju prema važećim urbanističkim uslovima. Da nije bilo takvo sistemsko okruženje, mnogi investitori ne bi privatizovali mnoga preduzeća. Oni su, dakle, u privatizaciji kupili i pravo da grade na zemlji na kojoj je privatizovano preduzeće i nijedan novi zakon nije smeo da im uskrati pravo gradnje. A ako je neko od njih hteo da bude i vlasnik te parcele, morao bi, po novom zakonu, nešto da doplati. Ali, ne i ono što je spremljeno u novom zakonu.
Šok koji je Zakon o izgradnji i planiranju izazvao u poslovnoj zajednici potresao je i mnoge strane kompanije i bio povod da neke od njih zatraže intervencije ambasada država u kojima te kompanije imaju centrale. Kao jedna od glavnih primedbi investitora spominje se retroaktivnost zakona koji je ukinuo prethodno pravo na gradnju. U poslovnim krugovima se ističe da Srbija mora da, ako joj je stalo da privuče nove tri milijarde evra direktnih stranih investicija, investitorima osigura višak sigurnosti a ne da pravi „sačekuše”, kakav je Zakon o izgradnji i planiranju. U tom slučaju, tri milijarde evra moći će da se unese u zemlju samo prodajom EPS-a ili Telekoma a nikako direktnim ulaganjem investitora.
I pre nego što je donet, stručnjaci su upozoravali da će navedeni zakon zaustaviti izgradnju i investicije i da je jedini način da „sve ne stane” da se zakon podeli na dva propisa – na sistemski zakon o gradskom građevinskom zemljištu i tranzicioni zakon o privatizaciji gradskog građevinskog zemljišta.
Donet „da bi se obračunao sa tajkunima”, Zakon o izgradnji i planiranju počinje da se obračunava sa investitorima koje, inače, političari pozivaju da u što većem broju dođu u Srbiju i sa sobom ponesu kapital za ulaganje i otvaranje novih radnih mesta. S tog stanovišta, zakon je suprotan smislu privatizacije, on vraća Srbiju u nacionalizaciju i sukob sa privatnicima investitorima.
Posle samo četiri meseca primene, zakon se pokazao kao materijalizacija ideološkog stava vlasti – „pravda za građane”, po cenu rasterivanja investitora i preduzetnika i neka vrsta virusa „side” kojim se obara opšti imunitet privrede.
Može li Srbija da dozvoli sebi takav luksuz da rasteruje investitore? U odgovoru na to pitanje, valja se podsetiti iskustva Kine. Kad je ta zemlja preuzimala Hong Kong od Velike Britanije, prva poruka koju je vlast iz Pekinga uputila bila je uveravanje investitora da se promenom vlasti neće menjati poslovna klima. I investitori su ostali u Hong Kongu koji je prešao pod vlast Kine i nisu se pokajali.
U Beogradu nije teško naći suprotne primere. Godinama je, na primer, ruglo glavnog grada bila dugačka zgradurina skladišta na Savskom pristaništu. Kad su privatni investitori počeli da sređuju deo po deo i kad je taj kraj grada sa Beton halom, kafeima, restoranima i prodavnicama postao kultno mesto okupljanja, vlast u Beogradu se dosetila i Beton halu proglasila državnim vlasništvom.
Na pitanje zašto o svemu ovome ćute preduzetnici iz poslovne zajednice, jedan od uglednijih predstavnika tih krugova (koji je tražio anonimnost) kaže da „postoji strah od političkog progona, jer populizam na kraju rađa revanšizam”.
Miša Brkić
[objavljeno: 19/01/2010]
