Izvor: Blic, 21.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za Srbiju me ništa ne vezuje
U Ukrajini MK grupi nude sve, zakup po hektaru plaćamo 25 dolara, uvek s pravom preče kupovine. A ovde nas ministri diskredituju, iako smo najveći investitor u poljoprivredi.
Zašto bih se vezivao za Srbiju ukoliko u njoj ne nailazim na podršku za svoj posao od strane nadležnih ministarstava? Razvijaću svoj biznis tamo gde postoji povoljna klima za investitore. Biznis nije stvar emocija, nego profita. Imam suviše godina i iskustva da bih nekog molio da me voli, pomalo ogorčeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << priča jedan od najpoznatijih srpskih biznismena, vlasnik MK grupe Miodrag Kostić i objašnjava zašto poslednjih godina sve više investira u inostranstvu.
Kako je došlo do toga da odete u Ukrajini? Najavili ste da ćete do kraja 2007. u ovoj zemlji obrađivati čak 100.000 hektara.
- Godine 1992, kad je počela hiperinflacija, imao sam 32 godine i hteo sam da odem iz zemlje. I već sam jednom nogom bio napolju kada sam upoznao Zorana Đinđića koji me je malo-pomalo uvlačio u politiku. Tako sam se vratio i 1996. postao direktor Demokratske stranke. Cenu bavljenja politikom, ja mislim na dobroj strani, skupo sam platio posle 2000, a 2003. sam video i koliko je rizično u Srbiji. Od tada sam rešio da radim i da se ponašam kao bilo koji strani investitor i da se više nikad ne bavim politikom. Tako je došlo do te odluke da odem u Ukrajinu.
Drugi je razlog je ogroman agrarni potencijal Ukrajine. Cela Srbija ima oko 1,8 miliona hektara kvalitetne obradive poljoprivredne zemlje, a Ukrajina ima 39 miliona. Uz sve to, ovde nikada nisam dobio bilo kakvu afirmaciju za sve ono što sam postigao, a što svakako nije malo. Tužno je što iz kabineta ministra poljoprivrede stižu neutemeljene optužbe i pogrdni nazivi na račun najvećeg investitora u poljoprivredi. Umesto da nas vide kao svoje partnere i razvojni motor, oni nas redovno stavljaju u loš kontekst, bilo zbog jeftinih političkih poena, bilo zbog nepoznavanja tematike kojom se bave.
Pa nije valjda da ste otišli zbog Ivane Dulić i Gorana Živkova?!
- Nisam rekao da su Ivana Dulić i Goran Živkov uzrok, ali njihova nestručna politika jeste povod, kap koja je prelila čašu.
A kako na vas gledaju u Ukrajini?
- U Ukrajini, gde god se MK grupa pojavi, u svakom selu, dočekuju nas sa crvenim tepihom i pogačom sa solju. Nude nam sve, samo da uzmemo zemlju koja je zaparložena. U ovom momentu na nekih 35.000 hektara plaćamo 25 dolara po hektaru na 15 godina sa pravom preče kupovine. Imamo kreditnu liniju od „Rajfajzen banke" od 45 miliona evra, a sad smo potpisali ugovor i sa EBRD-om na još 10 miliona. Ni godinu dana nismo tamo, a imamo 500 radnika i očekujemo 40 miliona dolara prihoda.
Novi ministar bolji od prethodnog
Kako ocenjujete novu vladu?
- Za mene je jako pozitivno što je vlada ipak formirana. Mislim da je napravljen dobar kompromis i da ova vlada ima šanse da izgura možda i ceo mandat, a to je za biznis najvažnije. Možda sporije nego što bih ja to želeo, ali Srbija ipak ide napred.
Da li vas je iznenadio izbor ministra poljoprivrede?
- I da i ne. Dobro je da je Slobodan Milosavljević čovek koji je dugo u privrednim temama. Koliko znam i kao predsednik Privredne komore imao je dobre rezultate. Nema neku aferu za sobom i ja očekujem da će biti bolji od prethodnog ministra.
Kako biste vi definisali našu agrarnu politiku?
- Ozbiljne države poljoprivredu posmatraju kao ozbiljan energetski resurs koji možete da razvijate na jednom, dva ili tri hektara ili na pet, deset ili dvadeset hiljada hektara. Ozbiljan biznis na jednom, dva i tri hektara ne može se zamisliti bez državnih subvencija, a STO traži da se subvencije u Evropi i SAD smanje. Zbog toga će i cena šećerne repe biti smanjena sa 650 na 450 evra, to će zatvoriti 50 odsto kapaciteta šećerana i smanjiti proizvodnju šećera u EU.
Svojevremeno je ministarka Ivana Dulić-Marković pričala kako lepo žive sitni farmeri u Danskoj. A zaboravila je da kaže da u strukturi njihovih priohoda 60-70 odsto čine državne subvencije. Nažalost, naša država nema te pare, niti će ih skoro imati.
Znači li to da hiljade sitnih proizvođača treba pustiti da propadnu?
- Ne, naravno. Treba im pomoći kroz nacionalni investicioni plan. Na primer opredeliti iz NIP-a 100 miliona evra, pa napraviti tender da vidimo koja banka daje najbolje uslove da na naših 100 da još 200 miliona. Znači 100 miliona gde država subvencioniše kamatu, a ostalo po bankarskim uslovima. I bez Fonda za razvoj koji radi po sistemu kum kumi. Sa 300 miliona evra napravio bi se bum u poljoprivredi. I tu ne bi mogli da konkurišu veliki poljoprivredni proizvođači poput MK grupe, već isključivo mali, oni koji obrađuju jedan do tri hektara.
A vi ćete da konkurišete za PKB?
- Zainteresovani smo za svako dalje širenje jer ono snižava naše fiksne troškove koji uopšte nisu mali. Dakle, mi jesmo zainteresovani, ali sigurno ne za privatizaciju kao što je ova u PIK Bečeju. Otkupili smo tendersku dokumentaciju, ali kada smo je podrobnije proučili i videli na šta liči, odlučili smo da odustanemo.
Rešio sam da se posvetim deci
U poslednje vreme kao da ste se izgubili iz javnog života.
- Već četiri godine sam više u inostranstvu nego u Srbiji, gde provodim tri-četiri meseca godišnje. Zbog posla uglavnom sam na relaciji Švajcarska-London, a u poslednje vreme i sve više u Ukrajini.
Gde tamo izlazite?
- Pa ne izlazim. Deca su mi sve starija, kćerka ima 16 i po, a sin 13 i po, nailazi taj kritičan period. Pošto sam ja razveden, to mi je sada bitna obaveza i biću još manje zastupljen u javnosti. Moram da smanjim posao i sledeće dve-tri godine sam rešio apsolutno da se posvetim deci.
A zimski sportovi?
- Nažalost, i to sve manje upražnjavam. Ove godine sam malo bio na Kopaoniku, ali pošto je kćerka sama na koledžu, morao sam da skratim boravak.
Na šta liči?
- Pa to je neozbiljno. Šta je kupio pobednik na tom tenderu? Zvanično samo 3.300 hektara i obavezu prema 2.500 radnika. A šta je sa onih 12.000 hektara u državnom vlasništvu? Da li je dobio neku garanciju, da li mu je rečeno koliki će biti zakup i na koji rok će uopšte moći da zakupi tu zemlju? Ne, nema nikakve garancije.
Iako vas to ljuti, činjenica je da običan svet ljude kao što ste vi uglavnom doživljava kao pripadnike tajkuna koji odlučujuće utiču na politiku i na samu vladu. Šta mislite zbog čega je to tako?
- Za mene je to samo rezultat psihološkog nasleđa i dugodogišnjeg vaspitanja u socijalističkom sistemu. Moji su roditelji radnici i ja njih godinama nisam mogao da ubedim da želim da se bavim privatnim biznisom. Imao sam ozbiljan problem sa ocem od prvog dana svog preduzetničkog rada, trebalo mu je dve godine da prihvati činjenicu da je njihov jedinac privatnik! Verujem da dolazi vreme u kojem će se iz prosto tržišnih razloga sasvim jasno izdiferencirati ozbiljni investitori i špekulanti i prevaranti. Uostalom, međusobno se mi vrlo dobro znamo i poznajemo.
Kako se znate? Preko Šekspirove?
- I tu ima dosta spekulacija. Nismo mi nikakva masonska loža ili tajni klub koji pravi zaveru protiv države. I ja tamo neke volim, neke ne volim, neke cenim, a neke ne. Svidelo se nekom ili ne, ova zemlja bolje privrednike nema. Nemojte zaboraviti da svaki treći-četvrti dinar u našem budžetu dolazi upravo iz kompanija koje vode ti ljudi.
